Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У мало драгоценог времена проведеног у разговорима са Сашом Милојевићем сазнао сам за правило здравог разума у Енглеској (common sense): већина ствари се подразумева и вођена је здравим разумом, а закони и правила се успостављају где то није могуће на природан, подразумевајући начин решити. Сада, након Сентименталне повести британског царства и других дела Борислава Пекића ову енглеску изузетност почињем боље да схватам. Међутим, ми са Енглезима нисмо никако упоредиви: Енглези су изолована острвска нација а ми у балканском етничком хаосу који је делимично смањен етничким чишћењем Срба из Хрватске, (Федерације) БиХ и Косова и Метохије, Хрвата из Посавине и муслимана из Републике Српске. Позивати се на здрав разум у балканском хаосу је превише оптимистичан и нереалан приступ.
Здрав разум, како ми је Саша објаснио, подразумева да можете прећи улицу и ван за то обележеног места уколико нема аутомобила и не угрожавате свој и туђе животе. Београд је препун камера и можемо очекивати задивљујуће резултате у срећној будућности пред нама: колико ће људи бити новчано кажњено јер ће снимцима бити доказано да су прешли улицу на недозвољеним местима? Камере ће свему послужити сем да Београђанима учине живот лакшим и безбеднијим. На пример, имамо саобраћајни хаос на раскрсници Булевара Михајла Пупина и Милентија Поповића. Полицајци заустављају саобраћај из правца Булевара ка Бранковом мосту јер је приступ мосту загушен. То је последица условног зеленог за скретање из Милентија Поповића. Уколико би се на семафору искључило условно зелено престао би саобраћајни хаос јер би мосту приступали из обе улице, али у складу са густином саобраћаја. Чему полицајци и камере толико година уназад уколико се саобраћајни колапс свакога дана на тој тачки догађа и да ли је некоме пало на памет како да реши овај баналaн проблем?
Јутрос сам доживео непријатну али охрабрујућу ситуацију. Непријатну, јер се на мене издрао саобраћајни полицајац (у 8 и 14 минута, мноштво камера са Бранковог моста и из Поп-Лукине то може да потврди, уколико функционишу), али охрабрујућу, јер су ме возачи пропустили да са масом света пређем улицу.
До силаска на Бранков мост променио сам четири возила јавног превоза: 13, 95, 7 (или 9) и 27Е (или 35). Кад сам изашао из аутобуса видео сам да семафори не раде и да два саобраћајна полицајца стоје, али усмерени ка Поп-Лукиној улици, један у њој, а други на мосту, али мени окренут леђима. Када сам пришао саобраћајном прелазу погледао сам у правцу долазећих возила и благо подигао руку на шта су аутомобили стали и прешао сам са другима пола прелаза. Када сам погледао у правцу Зеленог венца возила су кренула да се заустављају те пређох и други дао улице. Онда сам чуо драње саобраћајног полицајца из Поп-Лукине, а схватио сам да се обраћа мени, парафразирам: ко си (бре) ти да регулишеш саобраћај, зашта ми овде стојимо, шта? (на мој полазак у његовом правцу).
И тако, нисам повређен овим драњем саобраћајног полицајца, већ охрабрен возачима који схватају да требају да буду толерантнији у ситуацији потпуног саобраћајног колапса у Београду.
П.С. Вест о камерама, нетолеранцији и људскости, и преласку улице, из Загреба: