Соја је биљка која нема дугу историју у гајењу у Србији. Било је наглих скокова у њеној производњи 1975 (са 4,4 хиљаде тона у 1974, на 20,9), у 1982. (са 84,6 на 179,6) и у години бомбардовања Србије (са 159,9 у 1998. на 294 хиљаде тона), да би тек у последње три године имали континуирани раст производње: са 461 хиљада тона у 2017, на 645,6 у 2018, 700,5 у 2019. и 806 хиљада у 2020.

Србија је други европски произвођач соје, након Италије, са тенденцијом да постане највећи у Европи. У 2019. је имала тачно четвртину производње у ЕУ, и у 2020. је сигурно повећала овај однос.

И када се спустимо на ниво европских региона долазимо до чињенице да је Војводина на првом месту, Шумадија и Западна Србија на 24, Београд на 26. а Јужна и Источна Србија на 51. међу више од 300 региона у Европи.
Ко би рекао да је провинцији Венето нешто заједничко са Војводином, што му дође као Венецији са Новим Садом?
