Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Двоумио сам се између ироничног наслова „Словенија у мом срцу“ или бесног „Словенија у мојој з……“ али је корисна информација за спречавање будућих несрећника на проласку кроз Словенију ипак пресудила.
„Господине, ваша вињета важи седам календарских дана па и ако сте у Словенију ушли у 23.59 важи наредних 6 дана“ гласило је објашњење службеника министарства финансија дежеле пре него што ми је саопштио да требам да купим нову вињету и да платим казну од 150 евра да бих могао да напустим Словенију (казна је 300 евра, али је ово попуст, минималан износ уколико се уплати одмах).
Решио сам са супругом да одведемо децу да виде мало Запада док још желе било где са нама, пошто је ћерка у седамнаестој години, а син у четрнаестој, па смо се одлучили за кратко летовање у Италији.
Још док сам се припремао за пут проверавао сам све могуће трошкове па сам и прочитао питање неког земљака како да заобиђе да плаћа два пута вињету у Словенији јер му летовање у Италији траје 7 дана и видео сугестије да у једном правцу може проћи преко Истре. Тада сам планирао шест ноћења и потпуно сам заборавио на ово питање када смо прудужили резервацију на седам, сем што ми је у сећању остала могућност да се искористи пут кроз Хрватску.
Одласка у Италију сам се плашио због могућности неконтролисаних трошкова, јер се ради о високо развијеној земљи и зато што сам први пут ишао на летовање аутомобилом.
Приликом планирања одмора желели смо да путујемо негде 150 до 200 километара јужније од Венеције, али смо одустали јер није било бесплатног паркинга или је било забрањено пушење у објекту.
Летовање у Лиду Алтанеа је омогућавало и једно и друго. Мени је непријатност направила чињеница давања броја платне картице јер су са ње скинули трошак боравка, а свашта су додатно резервисали. Шта ако се, на пример, након мог одласка запали кућица, да ли ће ми скидати сав прилив новца док не наплате 20.000 или 50.000 евра, колико цене штету на објекту?
Шест дана у Лиду Алтанеа прошло је чаробно (посебно из перспективе потопа у Београду), обишли смо Венецију, купали се на базену у тржном центру где смо били гости. Магију летовања не могу да поремете чињенице да на плажи можете бити кажњени од 25 до 250 евра уколико било шта ставите на путу корисника који су своје место на 100 метара удаљености платили 10 евра, поподневни смрад канализације или напади комараца иза 21х. Најлепша сећања уз контролисане трошкове.
Да ће нешто кренути у Словенији по злу могао сам да наслутим приликом уласка у Италију јер нас је на њеној територији зауставио словеначки полицајац. Док сам ја гледао у његове очи он је распознавао са таблице одакле сам и дигавши поглед дао ми је знак да станем. Питао ме је да ли имам да пријавим цигарете или алкохол, јер ваљда сви који из Србије пролазе кроз Словенију иду да шверцују акцизне производе Италијанима (Црногорци за ту делатност користе бродове којима је словеначка површина Јадранског мора мала и није им у правцу кретања, али не сумњам да пресрећу све бродове који се усуде да уђу у њихову територију, и да чине сличне провере). Након што се разлетело пар кеса из гепека који сам морао да отворим, отишао је са мојим пасошем до аута да провери да ли сам на листи криминалаца које имају у полицијској бази, и задовољно сам наставио пут (сада сам у њу унет, па ћу последице осећати и ван Словеније).
Приликом уласка у Словенију у 13.30х првога дана супруга и ја смо израчунали да ћемо седмога дана напустити објекат у Италији у 10 сати и да имамо довољно времена да до 13.30 стигнемо до хрватске границе. При том, смо потпуно заборавили на информацију са почетка текста.
Приликом повратка наишли смо на огроман застој саобраћаја у Италији који нас је озбиљно удаљио од жељеног напуштања Словеније. Значи постао сам свестан да сам и у мом тумачењу трајања вињете у прекршају, и да је паметније било да кренем преко Трста у Хрватку (мада бих и ту прошао кроз контролу словеначких полицајаца у танком појасу територије којим раздваја Италију од Хрватске. Најпаметније је било да једноставно платим 15 евра нову вињету, али ја сам остао ка себи милом тумачењу времена, а не словеначком закону о саобраћају.
Када смо дошли на словеначко-хрватску границу поглед службенице DARS-a био је спуштен на моје регистарске таблице и судбина је морала да буде испуњена. Зауставила нас је, наредила да скренемо са пута из Словеније и питала да ли знамо који је дан по реду, нашта сам одговорио да смо првог дошли у поподневним часовима, па да је тако и напуштамо. Однела ми је пасош и након пар минута сам пришао возилу ове службе где су други заустављени корисници словеначких друмова послушно плаћали 15 евра, и упитао могу ли да запалим цигарету на десетак метара удаљености.
Док сам цигарету приводио крају пришао је са мојим пасошем чиновник државних финансија Словеније и пре било каквог разговора наредио да се паркирам тачно између две линије. Као примитиван Балканац једном гумом сам прешао једну линију и ово упристојавање је било битан предуслова да се самном уопше комуницира.
Затим ми је саопштио реченицу са почетка текста и рекао да је минимална казна за прекршај 150 евра и великодушно ми је понудио да платим готовином или низом омогућених платних картица. Дао сам му 165 евра у руке и био је изненађен када сам га питао хоћу ли добити и потврду о плаћању. Добићу наравно и нову вињету и казнени листић. Мој додатни сигнал отпора и балканског дивљаштва био је питање да ли могу да запалим још једну цигарету док ми те папире донесе. За 150 евра у буџет Републике Словеније имате слободу и да попушите другу цигарету. Када ми је уручио 70 центиметара дугачку казну на потпис, као и вињету, нови знак отпора било је питање морам ли да нову вињету налепим за још тих 4-5 метара вожње кроз територију Словеније, нашта ми је одговорио да бих морао, али ето, могу и да је не лепим.
На ових 70 сантиметара казненог налога пише и «Kršitelju je bil plačilni nalog predstavljen u srbskom jeziku“, што је истинито. Мени је ова реченица доказ да СРБСКИ није ствар националне ретардираности ако се не напише СРПСКИ, али је и пробудила питање да ли су службеници овог дарса полиглоте или су специјализовани да кажњавају Србе које треба васпитати и образовати.
Деца су могла да слушају оца како сочно псује Словенце, рекао сам им да су их националисти у Србији пре 30 година звали Бечким коњушарима, а у себи сам мислио о Пекићевом ставу где је вишак историје ту је мањак и економије, па сам тај став преводио деци како су Словенци као и већина народа Источне Европе до самосталности дошли без борбе за слободу, док су Срби државотворни, па становници Источне Европе имају бољи стандард, али и мржњу према ослободиоцима, а ми нашу богату и поносну историју, али и најнижи стандард због тог историјског богатства. И масовну селидбу у ове неисторијске земље са 3 до 7 пута већим платама.
На питање супруге шта још лоше може да нас снађе злобно сам одговорио да можемо да добијемо батине и да нам ицепају гуме у тржном центру у Загребу у који смо тек требали да одемо. Наравно, нисмо имали никаквих непријатности у Хрватској (мада бих се у случају њихових могућности јавно и грлато изјаснио да сам Хрват и добар католик), а у Словенији на граници сумњам да би ми помогло да се декларишем као геј, јер је то тамо било опште место још у мојој младости када сам се први пут пољубио са Словенкињом (којој није сметало што сам „кмет“, ваљда зато што јој словеначка господа нису указивала пажњу), а нека моја изузетност и повређено право.
У Словенији сам пре овога био 2002. на курсу ММФ-а о макроекономским табелама. Спонтано смо се исмејали на пројекцији филма о борби за слободу против окупационе ЈНА, нас неколико из Србије у словеначком музеју. На курсу сам (као визионар, из данашње перспективе) решио платно-билансни проблем Украјине (јер се на Украјини вежбала макроекономија у целом свету, како је из пада БДП-а до 1998, у 1999. остварила симболичан раст) тако што сам образложио да сам као украјински председник замолио руског да изазове гранични сукоб како бих новцем од војне помоћи Запада попунио буџетски дефицит. То давно искуство ми је сасвим довољно да уз ову породичну непријатност више никада у овом кратком животу не уђем на територију ове самосталне и од Срба ослобођене земље.
У Италију се може доћи и авионом ако се обилази Рим, а и туристичким аутобусом проћи кроз Словенију, мада не сумњам да бих међу 50 путника био издвојен као сумњиво лице.
Када смо стигли у Београд, касно увече, по први пут сам, након 28 година живота у њему, осетио да сам Београђанин и да њему припадам. И даље сам аутентични моравски сељак на привременом раду, али се више у њему не осећам странцем.