Vaskrs u Studenici pa dogodine u Prizrenu

Провести Васкрс у манастиру Студеница мени представља највиши духовни чин у току године, те намеравам, ако Бог да здравља, да сваки наредни док сам жив проведем у њему. Први пут сам био у манастиру за Васкрс прошле, 2014 године. Након обиласка Жиче кренуо сам са породицом аутомобилом кроз клисуру Ибра и баш је тада кренула да пада изузетно јака киша. Био сам очајан, да ли да станем поред пута, док киша прође, или да наставим упркос лошој прегледности и непознатом путу. Иако је на око 55 километара од Жиче, што је око сат времена вожње, у лошим временским условима стекне се осећај да нема краја путу. Али када се стигне испред манастира ово возачко искуства бива потиснуто пред величанственим призором, где сте дошли, и шта све можете ту да осетите и доживите. Иако поред конака постоји дечије игралиште, природа је прелепа, у долини реке Студенице се налази мини хидроцентрала, сем одласка на богослужење у манастир, у тако лошим временским условима других могућности за уживање није било.

Одлазак ми се подударио са одлуком владе Републике Србије да министри обиђу најугроженија подручја поплавама и одронима. Један одрон је прекинуо саобраћајницу према Ивањици на пар стотина метара од манастира те су два министра била овде. Један је наставио путем ка Новом Пазару, а други је заостао у манастирском конаку да води озбиљене разговоре са монасима манастира и локалним становништвом. Пошто је забрањено пушење у собама конака, ја сам са ћерком седео испод просторије у којој се одржавао овај вишесатни скуп прожет озбиљношћу и свечаношћу. Тада сам јој објашњавао разлику између слободних и изабраних личности. Ето, ми ту седимо испод прозора својом слободном вољом, јер смо желели да посетимо манастир, а мучени министар мора да овде седи и води озбиљне разговоре, иако га у Београду чекају толике друге обавезе…

Но, најсветији чин коме сам у животу присустовао догодио се на јутарњем богослужењу, када je отворен кивот да се целивају мошти Светог Симона (Стефана Првовенчаног). Ту су и мошти Свете Анастасије, мајке Светог Саве и Светог Симеона, родоначелника Немањића (њеног мужа), али се по неком правилу тог дана за целивање отвара кивот Светог Симона. У том тренутку, у присуству супруге и деце, монаха и локалних житеља помислио сам на време, и тренутак у времену, на свете мошти које се више од 800 година ту чувају, а биће ту и за 800 година, уз сталност ритуала, молитви и људи, и осетио сам се величанствено, као никада до сада у животу. И ту сам нашао упоришну тачку у времену, да време од тада мерим од Васкрса до Васкрса и од одласка у Студеницу до ишчекивања новог доласка… Храна у конаку је изузетно добра, а у амбијенту у коме је и најмање важна. Цена полупансиона је пристојна и око просечне за наше материјалне услове…

Овог Васкрса се надам бољем времену, како бих са породицом уживао у обиласку околине манастира, у жељи да од монаха сазнам више о историји и документима која чува, и да опет присуствујем најсветијем чину… О манастиру, и коришћењу конака, више информација се може наћи на званичној интернет адреси овог манастира http://www.manastirstudenica.rs/, а google street view омогућава да се упознате се путем до манастира, детаљнијим изгледом манастирског комплекса и његовог окружења, као и са изгледом и квалитетом пута ка Ивањици, где се на око 20 километара налази манастир Придворица, који планирам да обиђем у повратку за Београд, а преко Ивањице, Ариља и Пожеге.

У 2019, када шесту годину за редом нестрпљиво ишчекујем одлазак, мислим на тачност текста Исака Калдерона о српском губитку наде: https://stanjestvari.com/2019/04/17/ichak-kalderon-adizes-i-cry-for-you-serbia/. „Видимо се у Призрену“ би требало сви да понављамо и верујемо у то да ће се тај сан остварити. Да ли неочекиваним потпуним исељавањем Албанаца са Косова и Метохије или на други начин. Док се заиста не видимо у Призрену одлазак у Студеницу свакоме може да врати наду. Хиландар је само за мушкарце a у Студеницу може отићи свако, уживати у манастиру, доброј храни и прелепој природи која га окружује.

У 2020, први пут након шест Васкрса, не идем у Студеницу. Студеница и Раваница су у мом срцу и биће у њему док буде куцало. Када прође ванредна ситуација изазвана пандемијом вируса COVID-19 одлазак код Миљана Вукомановића у Краљево, са њим у Жичу па у Студеницу биће међу највећим приоритетима. Биће и одлазак у Призрен, ове године или догодине.

Најважније је да сви сачувамо наду. Литије у Црној Гори су упалиле најјаче светло након много деценија безнађа и сатанизма. Осим наде, биће потребни и снага и храброст да се битка против сатаниста и антихриста добије. Са вером у Бога до следећег Васкрса.