Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Овде је приложено 12 табела о увозу 6 група производа, по земљама и по производима, а таксативно ћемо изнети по реченицу две о свакој табели.
Укупно је, на свих 6 група производа, плаћено 2,7 милијарди евра у претходних 11 година (2008-2018), а годишња вредност увоза је удвостручена: са 189 на 386 милиона евра.
Увоз живих животиња повећан је 3,5 пута од 2008 до 2018. Увоз свиња повећан је 30 пута, а увоз оваца и коза 360 пута, али је овај други релативно мале вредности (1,1 милиона евра у 2018). Животиње се највише увозе из Хрватске па изгледа да је дошло до историјске инверзије: ми смо постали бечко-пештанска господа а они слободни свињари, тј. сточари. Да националну припадност не познају само криминалци, већ и трговци, доказ је увоз свиња из Хрватске и Мађарске у 2013-2015, а како би се свињетина продала Русији. Такву сеобу свиња ка истоку (из Хрватске) и југу (из Мађарске) модерна историја није видела.
Увоз меса (табеле 3 и 4) повећан је 6,1 пута, са 17 на 103,5 милиона евра. Укупно је за месо плаћено 511 милиона евра у томе 359 милиона у последњих 5 година. Овде Хрвати и Мађари нису конкрентни у односу на увоз из Шпаније и Немачке, одакле долази преко две трећине укупне вредности увоза. Увоз свињског меса повећан је 6,3 пута (са 10,1 на 63,8 милиона евра, а пилетине чак 36,3 пута, са 0,3 на 11,4 милиона евра.
Увоз производа животињског порекла, неразврстаних, има малу вредност, тек 4,9 милиона евра у 2019, али је ред да се и он унесе у табелама 5 и 6.
Увоз прерађевина од рибе и меса (табеле 7 и 8) повећан је за „само“ 58,6% у периоду посматрања, а овде је Хрватска опет на првом месту због пласмана рибе и морских плодова из Јадранског мора, али и кобасица и других сувомеснатих прерађевина, мада је избор снабдевача и мимо Хрватске огроман. Једемо морске плодове из Тајланда, Вијетнама, Индонезије, а кобасице из БиХ, Мађарске, Словеније, Пољске, С. Македоније… Увоз производа од рибе повећан је само за 11,5% (са 28 на 31,2 милиона евра), месних прерађевина 3,9 пута (са 5,7 на 22 милиона), а кобасица и сличних производа за 89,1% (са 9,2 на 17,5 милиона евра).
Од Срба једино Мађари мање воле да једу рибу на планети Земљи, па је ово стагнантан увозни одсек, тачније имамо најмањи раст увоза од само 38% (са 39,2 на 54,1 милиона евра), јер је ипак деловала медијска пропаганда како је риба здрава а месо канцерогено, па једу људи све више рибу чак и у Србији. Риба се највише допрема из Норвешке, па из Шпаније, Канаде, Вијетнама и Аргентине, доплива до наших трпеза са такве удаљености да би док је једемо требало да поставимо филозофско питање: како је могла да дође из толике даљине баш на мој сто, а да још имам и пара да је купим? И овде Хрватска стрчи јер је увоз из ње повећан 7 пута, са 277 на 1.981 хиљада евра. Откуд БиХ испред ње са 2,2 милиона није ми јасно, осим ако се ради о речној и језерској риби из Прњаворског и других рибњака.
Последњи, али и најважнији, излистан је увоз коже у табелама 11 и 12. У збиру је на кожу потрошено 1,2 милијарди евра, а годишња вредност је повећана за 80%, са 82,6 на 149 милиона евра, највећим делом из Италије. То ме је подсетило та ТВ-прилоге у дневницима са краја 80-тих година прошлог века, снимљеним на граничним прелазима ка Италији, како би уместо извоза коже Италијанима требало да им извозимо готове производе од коже, због којих је цела Југославија, женски део популације, уздисао за Трстом. Као са Хрватском и свињама и овде је дошло до историјског заокрета: увозимо кожу из Италије да би наши вредни радници по ниској цени произвели производе од коже за италијанску сиротињу. Увоз говеђе коже вредан преко 130 милиона евра годишње указује на потенцијал да се у Србији повећа фонд говеда како би им наши месари драли кожу.
