Успон и пад броја Југословена од 1971. до 1991. године

Пописи становништва из 1948, 1953. и 1961. године потцењивали су прави број Муслимана, јер им је нуђено да се изјашњавају на различите начине, као Срби, Хрвати, Црногорци, муслимани у смислу вероисповести и Југословени.

Приликом пописа 1961. године било је 972.960 Муслимана и 317.124 Југословена. Приликом пописа 1971. године било је 1.729.932 Муслимана и 273.077 Југословена. Дакле, од 1971. године број Муслимана у СФРЈ био је тачан, скоро дупло већи него 1961. године, док су се под Југословен могли дефинисати припадници свих народа и народности, као и рођени у етнички мешовитим браковима.

У 50 општина са највећим бројем Југословена у 1971. години живело је 198.102 Југословена, што је 72,5% од њиховог укупног броја.

Међу ових 50 општина чак 19 је било у Хрватској и још 13 у Војводини, па следи БиХ са девет, у Србији изван покрајина било је само четири (Београд, Ниш, Крагујевац и Смедерево), три у Црној Гори (Херцег-Нови, Котор и Титоград) и још Љубљана у Словенији и Скопље у Македонији.

Дакле, бити Југословен представљало је над-национално изјашњавање уз припадност етнички мешаним браковима.

Апсолутно највећи број Југословена био је у Београду (51.835) па су следили Загреб, Сарајево и Нови Сад, испред Осијека, Ријеке и Сплита.

Други део табеле, 50 општина са највећим уделом Југословена у врху има Херцег-Нови, Котор и Тиват у Црној Гори а при врху су и Будва и Бар, и још Улцињ око средине ове табеле. У овим општинама је, у односу на попис становника из 1961. године смањен број Црногораца који су у овом изјашњавању прешли у Југословене и Србе. Број Срба је повећан са 14.087 на 39.512, а Југословена са 1.553 на 10.943.

У Бару је смањен број Црногораца са 21.844 на 17.769, док је број Срба повећан са 397 на 1.208, а Југословена са 46 на 955.

У Будви је 1961. било 4.267 Црногораца, 285 Срба и 6 Југословена а у 1971. било је 3.953 Црногорца, 1.469 Срба и 285 Југословена.

У Херцег-Новом је 1961. било 8.849 Црногораца, 4.261 Срба и 102 Југословена, а у 1971. било је 8.581 Црногораца, 5.216 Срба и 2.553 Југословена.

У Тивту је 1961. било 1.426 Црногораца (3.423 Хрвата били су апсолутна већина), 863 Срба и 75 Југословена, а у 1971. било је 1.647 Црногораца (3.375 Хрвата постало је релативна већина), 971 Срба и 634 Југословена.

У Котору је 1961. било 10.806 Црногораца (3.483 Хрвата), 1.788 Срба и 274 Југословена, а у 1971. било је 10.134 Црногораца (2.612 Хрвата), 3.362 Срба и 2.171 Југословена. На овој листи општина са највећим уделом Југословена нема ни једне из Словеније, Македоније и Косова и Метохије. Највише их је било у Хрватској (23) и Војводини (15), па у Црној Гори шест, Босни и Херцеговини четири (Сарајево, Бања Лука, Мостар и Тузла) и само две у Србији изван покрајина (Београд и Димитровград).

Највише Југословена било је у Хрватској (84.118), па у Србији ван САП (75.976), у Војводини (46.928) и у БиХ (43.796).

Број Срба у Хрватској незнатно је повећан са 624.956 у 1961. на 626.789 у 1971. па су вероватно они највише допринели расту броја Југословена са 15,6 хиљада у 1961. на 84,1 хиљада у 1971.

Пажљиви поглед на податке по овде излистаним општинама, по угледу на дигресију са црногорским општинама, вероватно би нам потврдио ту тезу, или је оповргао.

Број Југословена достигао је 1.291.460 приликом пописа 1981. Број је повећан за 1.018.383, а највише је повећан у Хрватској (320.729), у БиХ (304.119), у Србији ван САП (за 205.355) и у Војводини (125.291). Најмање је повећан на КиМ (2.153) у Македонији (12.021), Црној Гори (22.203) и Словенији (26.512).

Број Срба у Хрватској смањен је на 531.502, што је апсолутно смањење за 95.287 лица а релативно за 15,2%. Уколико бисмо пошли од претпоставке да је број требао да се повећа на око 670 хиљада (још 1961. био је 625 хиљада), то значи да је скоро половина повећања броја Југословена у Хрватској била прелазак из Срба у Југословене, а друга половина Хрвата и других народа.

Највише Југословена било је у Београду, па у Сарајеву, Загребу, Новом Саду, Бања Луци, Ријеци, Осијеку, Сплиту, Тузли и Вуковару. У односу на 1961. годину, међу првих десет градова само је Суботица испала на 13. место, а Тузла је ушла уместо ње на листу.

Посматрано по републикама, највише је општина било из Хрватске (21), БиХ (11) и Војводине (10), само три су биле из Србије (Београд, Ниш и Крагујевац) и Црне Горе (Херцег-Нови, Котор и Титоград), Љубљана у Словенији и Скопље у Македонији.

У другој колони табеле за 1981. годину су општине рангиране према уделу Југословена у укупном становништву. Херцег-Нови је био на првом месту са 34,4%, па су следили Босилеград, Котор, Тиват и Димитровград, пре пет општина у Хрватској: Вуковар, Пакрац, Пула, Осијек и Дарувар.

У приложеној табели Вуковар се по свим показатељима налази до 12. места: на десетом је према апсолутном броју, на шестом је по уделу, на седмом по промени удела и на 12. према апсолутној промени броја у односу на 1971. годину.

Међу 50 општина са највећим уделом Југословена из Хрватске је било 23, из БиХ је било 13, из Војводине седам, четири из Црне Горе и три из Србије (још Београд уз споменуте са бугарском већином), док Македонија, Словенија и Косово и Метохија нису имали ни једну општину.

У трећој колони, ранга општина према релативној промени удела Југословена 25 су биле из Хрватске, 16 из БиХ, четири из Црне Горе (Херцег-Нови, Тиват, Котор и Будва), три из Војводине (Сомбор, Бач и Апатин) и две са бугарском већином у Србији изван покрајина.

Словенија, Македонија и Косово и Метохија ни по овом показатељу нису имале представнике међу 50 општина.

У последњој колони налазе се општине рангиране према апсолутном повећању броја Југословена између 1971. и 1981. године.

Највећи раст броја Југословена имали су Београд, Сарајево, Загреб, Бања Лука, Ријека, Нови Сад, Осијек, Тузла, Сплит и Зеница. У односу на прву колону са највећим бројем, Зеница је са 11. места дошла на 10., а Вуковар је са 10. пао на 12. док су остале задржале иста места или их мало променила.

Овде је 20 општина из Хрватске, 15 из БиХ, девет из Војводине, три из Србије, Љубљана из Словеније, Скопље из Македоније и Херцег-Нови из Црне Горе.

Као што можемо да видимо из свих ових података „Југословенство“ је било најизраженије код Срба, а мање код Хрвата, Црногораца и Муслимана док је код Словенаца, Македонаца и Албанаца оно било такорећи страни појам.

За попис 1991. године недостају нам подаци за Македонију, где је и у 1981. години био занемарљив број Југословена (12.021 што је било 1,2% од укупног броја).

Без Македоније, укупан број пописаних Југословена био је 700.401 и он је смањен за 591.059. Више од половине тог смањења (300.121) било је у Хрватској, па следе Србија изван покрајина са 135.521 и БиХ са 108.070. Број Југословена у Словенији смањен је за 21.019, у Црној Гори за 7.292, у Војводини за 3.360 а на Косову и Метохији за три лица (са 3.073 на 3.070).

У односу на 1981. годину, број Срба у Хрватској је повећан за 49.260, или за 9,3%, што значи да повратак из Југословена у Србе није могао да има велики утицај као при повећању броја Југословена након 1971. године.

У односу на 1981. годину, у 1991. години број општина из Хрватске је преполовљен док је повећан из Војводине и из Босне и Херцеговине.

У 1991. години највише општина међу првих 50 било је из Војводине и Босне и Херцеговине, по 16, па 10 из Хрватске, четири из Црне Горе (Херцег-Нови, Титоград, Котор и Бар), три из Србије изван покрајина (Београд, Ниш и Димитровград) и само Љубљана из Словеније.

Највише Југословена било је у Београду, Сарајеву, Новом Саду, Бања Луци, Суботици, Тузли, Загребу, Зеници, Сомбору и Мостару. У односу на 1971. годину, овде више нису били Ријека, Осијек, Сплит и Вуковар, а уместо њих били су Суботица, Зеница, Мостар и Сомбор.

Друга колона показује драматичан пад удела Југословена у Хрватској, јер је чак 40 општина из ње, док су седам из БиХ, две из Црне Горе (Херцег-Нови и Котор) и само Босилеград из Србије изван покрајина. Из ове табеле се може видети и национална хегемонизација у Хрвате становништва у Истри, које се раније није осећало Хрватима, попут општина Опатија, Пореч, Пула, Лабин, Пазин, Умаг, Црес-Лошињ.

У трећој колони, ранга према апсолутном смањењу броја Југословена, Загреб (-49.531) је био убедљиво испред Београда (-27.082), па су следили Ријека, Осијек, Сарајево, Сплит, Вуковар, Пула и Сисак. Из Словеније се овде појавио и Марибор, уз Љубљану која је некако налазила своје место као једина општина из Словеније.

Укупно је у трећој колони 28 општина из Хрватске, 12 из БиХ, шест из Србије, две из Словеније и Херцег-Нови из Црне Горе, док се Скопље нашло овде по аутоматизму јер не знамо колико је преостало Југословена у 1991. години.

Број Југословена повећан је у 1991. у односу на 1981. годину у 53 општине у збиру за 26.395 и то већином у општинама у Војводини и у Србији изван покрајина.

У Црној Гори број Југословена повећан је у четири општине и то у Плужинама за једно лице, у Колашину (+13), Мојковцу (+32) и Цетињу (+80).

На Косову и Метохији повећан је број Југословена у седам општина: Клини, Драгашу, Вучитрну, Ђаковици, Истоку, Сувој Реци, Глоговцу, са претходно занемарљивих бројева, а у занемарљивом броју.

Највише је број Југословена повећан у Војводини, у 17 општина, затим у Србији ван покрајина у 13 и у Босни и Херцеговини у 12 општина. Беочин, Бачка Топола и Суботица имали су највеће повећање броја.