Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Пре четири године сам написао текст са овим насловом након вожње линијом 95 ГСП-а до тазбине у Борчи, растужен разговором две жене које су причале о раду на Ускрс.
Сада ће мој рођени брат под претњом отказом радити у својој фирми, којој је донео неку европску награду за иновацију (очитавање броја станица и минута до следећег возила ГСП-а), али је застрашен и увек ради до касно увече, трпи вређања и понижавања. И то трпи док не падне у кревет тешко болестан и по пар година седи кући без посла плашећи се од сопствене сенке. Много је интелигентнији од мене (коефицијент интелигенције преко 150), завршио је рачунарску технику на ЕТФ-у, и погрешио је што одмах по дипломирању није напустио земљу.
Моја супруга је два пута остајала без посла, пред даривање живота нашем првенчету, и по даривању живота нашем другенчету. Обоје слуша када јој љутито пребацујем како јој је посао пречи од деце, а она се брани како нисам до сада добијао отказ и како нисам радио у приватном сектору. Када видим шта се догађа брату схватим колико сам према њој грешан.
Колико је у Србији понижених људи који трпе најгора иживљавања од особа којима је место у психијатријским лечилиштима, а не на руководећим и управним местима? Знам их неколико из личног искуства. Колико људи ће радити и овог Ускрса, под претњом отказом или да заради коју стотину динара?
У Уставу Републике Србије у Члану 60 пише:
– „Јамчи се право на рад, у складу са законом.
– Свако има права на слободан избор рада.
– Свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места.
– Свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи.
– Женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.“
Sve ce to tako biti dok sindikatima upravljaju likovi koje je jos UDBA postavila a BIA samo preuzela..
Ja se iskreno cudim da u Srbiji sve ove godine nema socialnog bunta ako se ne racuma onaj projekt CIA-e 5.oktobra..
No strah kao i patnja deo su neophodnog procesa kod podizanja svesti.
Evo recimo buduci premijer vec sada kaze da zabranjuje blokadu puteva a cini mi se da time misli i da nije uopste pozeljnno podizati glas ?! I to mu je postao manir u poslednje vreme ,taj neki ostar glas, pa prognoziram da ce uskoro da utanji.
Uglavnom vidim da je sprovodjenje reformi pogresno shvaceno i da se tu pretezno pegla odnos politike i drustva kroz neku vrstu mobinga pa verujem da se nece dugo cekati da masa obespravljenih i ponizenih sama izgladi te odnose.Posebno kad posao pocnu da gube pismeni koji su vecinom parkirani u drzavnoj administraciji.
Opsti interes za bolje sutra nije dovoljno dobar grm da bi se iza njega neko zaklonio jer ljudi su pretezno sebicni i ne misle na sutra vec na danas .
Usput budi receno kada se radi o privatnom i javnom sektoru apropo sigurnosti radnog mesta tu bi se opet pozvao, kako na 5.oktobar, tako i na protekle izbore. Proces prema kome Srbija jednoglasno ide je drustvo u kom nicije radno mesto nije zagarantovano. Ta floskula o zagarantovanom radnom mestu je relikt socijalizma.
A da ce na Balkanu kapitalizam doziveti svoj najtamniji period u to ne treba sumnjati.
Koji sindikati? Ko privatnika nema sindikata. Ne sme se ta rec ni spomenuti. Nema ni radnog vremena ni godisnjeg odmora. Nema zapravo nicega iz tog zakona koji citiraste.
Primetila sam da zaposleni u drzavnim, javnim firmama i zaposleni kod privatnika imaju potpuno razlicite dozivljaje sveta u kome zive. Prvi imaju prava, imaju ko da im se za ta prava bori, i mogu svoja prava da ostvare i preko suda ako treba.
Radnik kod privatnika nema opis radnog mesta, prijavljen je na izmisljeno radno mesto na kom vecinom ne radi, na strucnu spremu za 2 stepena nizu od one koju ima (ako nije gazdin rodjak) i prisiljen da potpise ugovor o radu kojim se odrice svih prava. Taman period kapitalizma postoji u privatnom sektoru vec godinama.
Sto se tice uskrsa, sreca te je u nedelju, pa se sansa da necemo raditi povecava….
Gadni privatnici, i siroti sluzbenici i cinovnici, pa pogotovo potpuno obesporavljeni radnici kod „tajkuna“ i „privatnika krvopija“. A onda u sledecoj recenici „strucnjak“ konstatuje kako je zapravo glavni problem Srbije mala privredna aktivnost i kako mora da se „probudi“. Evo Vucic je smislio nevidjeno resenje, svo „djubre“ iz javnog sektora zaposliti u privatan sektor i onda ce Srbia procvetati. Dobro, sta je problem, zasto svi „kukaju“ lepo pootvarajte privatne firme, ako treba varajte pomalo drzavu za porez, samo nemojte da trazite da vas jos dotira i slobodno se obogatite. Nisam nigde procitao ili cuo da je to u Srbiji zabranjeno. No, lako je tupiti, pametovati, politikovati i „stvarati bolji svet“ ali tudjim ledjima, a kad treba izaci nekome na crtu (konkurencija u svakom pogledu koja se uostalom podrazumeva na otvorenom liberalnom evropskom trzistu kakvo je nase) onda su tu sindikati, asocijacije,…. samo da bi sacuvali porivilegovan polozaj (pojedinaca nazalost) i nastavili da „sprovodimo reforme“ ali preko tudjih ledja. Sto puta sam cak i na ovom sajtu komentarisao da je lako reci sta treba. Samo, niko da kaze „KAKO TREBA“ i „KO CE“ da to izvede. Mi bi svi da konstatujemo cinjenice a da onda neko drugi podnese „teret reformi“, jer vazda u ovoj zemlji pop misli da je on najvazniji, kao i ucitelj, policajac, lekar, pa onda posebno cinovnik i politicar, a pekara niko ni ne pita „za zdravlje“ jer fala bogu, bez njega se moze pa ako nece on da rinta za dzabe, mi cemo sve lepo da uvezemo i to kvalitetnije i jeftinije. Cudo, Cudo, Cudo. Svi ovde povremeno iznose primere „uspesnih privreda“ tipa, Japan, Koreja, Kina,… a niko ne kaze koliko su se njihove nacije zrtvovale i odricale (u smislu potcenjenog standarda, neizvesnosti i mukotrpnog i predanog rada koji se i u ovom tekstu predstavlja kao „zlo“) za dostizanje tog cilja. Umesto toga mi bi hteli „socijalisticku siguricu“ ali da ona pravi Fiat-a a ne Yuga. Tesko boga mi , barem u danasnjem trenutku i okruzenju.
Da kratko repliciram sam sebi. Profesor Zec je lepo konstatovao sta je osnovni problem Srbije. On je naveo, a ja se slazem sa njegovim misljenjem, da je osnovni problem Srbije to sto se mi kao drustvo nismo opredelili za buducnost i sistem koji zelimo. Hocemo li socijalnu drzavu, socijalnu drzavu sa jakim kapitalistickim predznakom, liberalno kapiitalisticko drustvo, socijalizam , samoupravljanje…? Nije moguce biti liberalnokapitalisticka zemlja (uz to nerazvijena i deinsdustrializovana) a potencirati javni sektor, cinovnike, administraciju, pa ni socijalne funkcije drzave u smislu zdravstva i obrazovanja,… Kako je ovde vise puta gospodin Darko konstatovao Srbija je u ratu. Taj rat je konstantan i delimicno vodjen uz nas pristanak da u njemu ucestvujemo. Svaki rat u kome „vojnika“ neko pita za zdravlje je unapred izgubljen. Drugim recima da bi ste dobili rat morate imati sposobne generale koji umeju da procene situaciju i svoje mogucnosti a zatim i vojnike koji ce da „ginu“ za te ciljeve (dobar general brine o tome da sto manje vojnika nastrada u ratu ali prioritet je cilj, a zrtva je u trecem planu). Jedno i drugo, garantuje uspeh i to je klasicna „I“ funkcija, u kojoj izostanak bilo kog clana garantuje neuspeh. Radnici su „kolateralna steta“ u ekonomskom ratu bas kao sto su i „vojnicki zivoti“ u klasicnom, i to nije strasno ako postoji vizija i cilj borbe U suprotnom svakla zrtva bice uzaludna. Vazno je medjutim naglasiti da bez cilja, jasne vizije, jasne strategije kako do cilja stici, svaka je zrtva uzaludna a neuspeh zagarantovan. Zato bi sindikati trebalo da vise vode racuna o tome kako da sigurno radnicima obezbede mali boljitak u narednih pet godina nego kao da sacuvaju trenutne neodrzive privilegije. Uz to moram ponovo da podvucem da sam i ja radnik i da nemam apsolutno nikakvu materijalnu korist od povremenog zastupanja svojih ideja.
Uz zelju da Srbija uskoro Uskrsne zelim vam svima
Srecan Uskrs.
Mislim da je rad kao kategorija potpuno prevaziđen. U principu, rade samo oni koji moraju i nešto malo zaluđenika. Ako ćemo pošteno, ni sam Hrist nije postao poznat po radnim rezulatima…
Političari idu od sastanka do sastanka i za to primaju pristojne svote novca. Činovnici su propislai porez i od tog novca uzimaju sebi koliko im treba. Gazde ne rade ništa, a lepo žive. Penzioneri ne rade ništa i imaju redovnu mesečnu apanažu. Djaci i studenti takođe ništa ne rade, ali od roditelja dobijaju novac. Pa ko onda uopšte onda radi? Kao što rekoh samo oni moraju, oni koji nisu uspeli sebe da ubace u jednu od pomenutih kategorija. Ja bih, da ima posla, sam sebe izrabljivao i na Uskrs, ali nema posla… Nekada sam, kada je trebalo, radio i tri smene, tri dana uzastopno, danas se omatorilo, a nema ni posla. Šačica radnika, koji rade u mom malom kolektivu su danas otišli kuči tri sata pre kraja radnog vremena, a i ceo dan su više proveli vremena napolju, nego u firmi. Nema posla. I kako da ih, veselnike, izrabljujem, kada uopšte nisu bili na radnom mestu? Kako da ih nateram da rade za praznik, kada nema posla ni u radne dane…
Elita investira preprodaje trguje a narod radi, tako je bilo sada je i biti ce.
Od toga netreba bjezati jer nema sistema koji ce to promjeniti.
Ljudska svijest se nije promjenila od doba neandertalaca samo je tehnologija napredovala.
Hristos voskrese! Srećan Uskrs!
Ваистину воскресе, срећан Ускрс!