Turska: sila u usponu

Турска је земља која је традиционално економски нестабилна: земља са високим стопама раста БДП-а, високом инфлацијом и спољном неравнотежом. Ипак, ова нестабилност није разарајућа, већ стваратељска: БДП Турске повећан је од 1980 године 5,7 пута, док је удео у светској економији повећан са 1,18% на 1,72%. Србија није турске среће, јер јој је БДП у 2017 био за 15,8% мањи него у 1980, док је светски БДП повећан 2,8 пута.

Са графикона се може видети да је током 80-тих и 90-тих удео Турске у светској економији осцилирао, и да су стопе раста биле веома нестабилне. Успон Турске почео је 2000 и криза из 2009 је незнатно утицала на турски економски раст. БДП је у 2017 био за 60,9% већи него у 2008, и по овом расту Турска се налази међу најбрже растућим економијама у свету.

Високи економски раст у Турској пратио је и велики пораст цена. Оне су тек 2004 спуштене на једноцифрен ниво и просечно су повећаване по 8,5% у периоду 2004-2017. У 2008. и у 2017. години су премашиле 10% и њихов раст у овој и у 2019 изнад 10% указује на прегревање економије где ће борба са растом цена нужно бити плаћена мањом стопом раста БДП-а.

Као и у већини случајева у свету, основни извори нестабилног раста у Турској, и велике инфлације, су спољна и унутрашња неравнотежа: (1) између инвестиција и штедње, (2) салда текућег рачуна, и (3) између јавних прихода и расхода.

Убрзани економски раст након 2000 пратио је пораст разлике између удела инвестиција и штедње у БДП-у (што је једнако уделу салда текућег рачуна платног биланса у БДП-у). У 2009 је дошло до смањивања ове разлике да би изузетно високе стопе раста биле могуће захваљујући уделу инвестиција од око 30% у БДП-а (у Србији је он, на жалост скоро упола мањи). Депрецијација лире и раст инфлације су последица смањивања спољне неравнотеже.

У поређењу са развијеним земљама Запада Турска има релативно здрава фискална кретања: удео дефицита у БДП-у је релативно низак, а захваљујући високим стопама раста БДП-а удео бруто јавног дуга у БДП-у смањен је са 76,1% у 2001 (51,6% у 2000, што указује на велики утицај валутног курса на релативне показатеље) на 28,5% у 2017. Фискални дефицит је учествовао са 2,3% у БДП-у у 2017. Са графикона се може видети да је свођење инфлације на једноцифрену било могуће само уз огроман пад удела јавних расхода у БДП-у и уравнотежење примања и издатака јавног сектора, а у периоду између 2001. и 2004. године.

Број становника Турске повећан је за 81,6% између 1980. и 2017, са 44,5 на 80,8 милиона. У односу на своје бивше територије на Балкану ово је огроман и релативан пораст, јер се у Бугарској, Србији, Албанији и БиХ смањује број становника, а у односу на стање 1980.

Турска је у јулу 2017, према подација Ције, постала многољуднија земља од најмногољудније земље у ЕУ, Немачке, јер је имала 80,8 милиона становника, а Немачка 80,6 милиона. Потпуно супротна старосна структура становништва значиће Турској наставак брзог економског раста, док ће Немачкој „омогућити“ вишедеценијску стагнацију по угледу на ону у Јапану.

Текућа валутно-банкарска криза је израз вишедеценијских нестабилности у брзом економском расту Турске и депрецијација курса лире смањиће текуће неравнотеже успоравајући економски раст. Ипак, пред Турском је импозантна будућност у наредним деценијама 21. века.