Turkmenistan: naša zvezda vodilja

„Od Tuđmana do danas, trideset godina hadezeovci padaju ničice pred vođom kao Turkmeni pred Gurbangulijem Berdimuhamedovom.“ Ова реченица Анте Томића (линк) мотивисала ме је да на порталу ММФ-а потражим податке о економији Туркменистана.

Гурбангули Бердимухамедов, како поетско име и презиме, је на последњим изборима у овој земљи добио 97% гласова. Опозиција се жалила да су услови били нерегуларни.

О томе да треба да променимо име у Србистан писао сам пре тачно годину дана (линк). Тада нисам узимао у обзир чињеницу да није довољно само променити име – потребно је и сложно гласати за власт. Српска листа на Косову и Метохији је са овако високим процентом добила гласове међу Србима па ће сада са Куртијем у хармонични политички брак. Уколико им Тачи и Харадинај не помрсе конце. Е, када би тако, по угледу на српску листу и сви у Србији решили да гласамо, где би нам био крај?

Хрватска и Србија су у протеклих 30 година живели у каквој – таквој демо(н)кратији. Али она има своју цену – килави економски раст, уколико га уопште и понекад има.

Туркменистан, тачније његови становници, не воли демократију и обожава(ју) вођу. И од 1991. до 2020. повећали су БДП 6,5 пута. Србија и Хрватска су од 1947. до 1980. повећале БДП 7 пута. Број година и стопе раста Туркменистана сада и нас и Хрвата под Титом тада су упоредиве. А био је упоредив и тоталитарни систем. Ко није обожавао великог вођу могао је да оде ван земље, где му се прохте. Кад је умро Тито догодио се рокенрол (Азра, Рибља Чорба, Електрични оргазам…) и економски раст је пукао. Осам малих владара није могло да замени једног великог и 10 година је Југославија била у кризи пре него што се распала у крвавим етничким сукобима.

Од 1991. Хрватска је повећала БДП за 44% (под претпоставком смањења за 20% у 1992), док је Србија повећала за 20% и изједначила је ниво који је имала у 1989. Пошто је стагнација почела 1981. то значи да је за 40 година у Хрватској остварен раст мањи од 1% годишње, а у Србији га није ни било. Срећом па опада број становника те нам расте БДП-по становнику.

У овој такозваној демократији увек је за све проблеме крива бивша власт (а не ММФ, сумњиве приватизације, корупција…) па уместо да се мисли на будућност живи се од пљувања по прошлости. Тако више не треба да буде. На следећим изборима (или неким још више следећим) без 90% подршке једној партији и једном вођи не вреди ни учествовати, ни гласати.

Гурбангули Бердимухамедов треба да нам буде колективна инспирација. Што би рекли мускетари: сви за једног и један за све.