Treći put u Hilandaru: ljubav i stid

Текст пишем док је Миљан Вукомановић са пријатељем Банетом у посети монасима пустињацима на југу Свете Горе у Каруљама. Побегао сам са Свете горе због лошег времена са жељом да то, Миљаново, искуство доживим следећи пут када одем, при дужем дану и лепшем времену.

Први пут сам био у Хиландару, са осмогодишњим сином, пред Светог Симеона Мироточивог крајем фебруара 2014. У петак увече била је вест како трилатерална комисија договара решење кризе у Украјини, а већ у понедељак је украјински председник Јанукович био у бекству. Тектонски геополитички потрес у само два дана одсуства са друштвених мрежа. Тада сам у Хиландару био због СЕБЕЉУБЉА, у потрази за скрушеношћу и скромношћу које сам први пут осетио у манастиру Студеница. Ко сам ја спрам 800 година прошлости и наредних 800 у будућности, где су постојале и постојаће вечно идеје, ритуали и ванвременске вредности хришћанства, православља, Светосавља? Зрнце духа у скорој лешини од тела старог 40 или 50 година. У Студеницу ћу из овог разлога ићи док могу сваког Васкраса, а у Хиландар ћу се враћати кад год се укаже прилика.

Други пут сам у Хиландару био са покојним братом Братиславом због БРАТОЉУБЉА, у фебруару 2017. Био је већ озбиљно болестан од наслеђене Хангтинтонове хореје, а у њему је растао рак плућа за који смо тек осам месеци касније сазнали. На узвишици поред Цркве Светог Василија осетили смо братску љубав у најчистијем облику. Уморни од пута, а радосни због места где се налазимо, једва смо одлучили да се вратимо у манастир, како нас мрак не би затекао на удаљеном месту.

Трећи пут сам био прекјуче и јуче за своју крсну славу Светог Архангела Михаила, а захваљујући сапутницима успео сам да од јутарње молитве у Хиландару стигнем и пре поноћи кући, за славски сто. Овај долазак био је због РОДОЉУБЉА, јер сам први пут осетио своје најближе као чисте душе за чију чистоту треба живети и бити у свакодневици мање нервозан, а пунији пажње за њихова осећања и потребе.

Сваки долазак у Хиландар пун је нових сигнала и знамења које раније нисам приметио, сада је то била застава из Косовског боја, за коју нисам нашао тренутак да станем испод ње и да је пажљиво погледам. Биће, надам се, још долазака.

Стид из наслова последица је заједничког одласка са братом Александра Ђорђевића на ово најсветије српско место, два месеца након мог срамотног текста (http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/dordevicu-ostavka-ponizavanje-i-postovanje/). То је у буквалном смислу божја казна за моју гордост и осионост да тако нешто помислим да напишем. Ко сам ја да судим великом Александру Ђорђевићу за његово дело, уколико знам хиљадити, или и мање, део информација са којим он располаже и доноси одлуке? Ко сам ја да уопште судим, а поготово јер и одласци у Студеницу и Хиландар служе да се суочим са својом небитношћу, безначајношћу спрам вечне духовне вертикале?

Брат Александра Ђорђевића је добар, културан, васпитан човек, што осећај стида само увећава, али и да је другачији, стид никако не би био мањи. Јавно написано не могу да повучем, али могу да научим да пре изнесеног става добро промислим ко сам ја да о било чему судим.

Ово је била лекција из Хиландара коју нисам тражио, али сам је добио.

Остаје ми да молим за опроштај док сам жив све оне које сам намерно или ненамерно повредио ружном речју, себичношћу или на неки трећи начин.

У Хиландар би сваки (крштени) Србин требало да оде макар једном. Није велики трошак пута, а користи од њега се не могу мерити новцем.