Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Ово што пишем и што следи је у складу са мојим омиљеним ликом бата Милашина, само да „константујем“. Био сам у војној полицији у Сплиту када је избио рат. Најбољи друг ми је био пок. Гешоски Сашко, убијен на демонстрацијама 6.5.1991 године, а уз њега су ми најбољи другари били двојица Муслимана, један из Грачанице код Добоја, а други из Новог Пазара. „За длаку“ сам избегао да будем једна од жртава мучења у војној луци Лора, јер ме је три дана пре истека рока пустио мој официр, Пахоле, Словенац чију животну причу нисам испратио (раскрстио је са братом и оцем у Словенији након седмодневног рата, вратио се у ЈНА, а онда је након Хрватске био прекомандован на Косово и Метохију). Вратио сам се у Србију са парчетом папира, на коме је он написао: „Одслужијо војни рок. Одслужијо резерву“.
Колико год да сам осетио око себе националну мржњу у Хрватској, никада нисам осетио националну мржњу, у себи, према било ком народу. Волим Цигане (Роме, политички и на сваки други начин коректно написано) као народ који је недужан страдао у Другом светском рату, и увек је, као мањина, објекат туђе агресије (Ми смо људи, Цигани, судбином проклети, увек неко око нас дође па нам пријети). Увек ме зачуди могућност постојања расиста, шовиниста у Србији. Мислити да је српски народ бољи од било ког другог народа оправдава све злочине почињене над српским народом.
До пада Слободана Милошевића био сам на већини политичких демонстрација против тадашњег режима и био сам против бомбардовања Сарајева, Вуковара и других насиља учињених у српско име.
Ово све пишем јер мислим да је пок. Слободан Милошевић смењен са власти пре 15 година, и увек се нађем у шоку када видим да се сатанизација Срба и данас спроводи. Па рек`о, да као бата Милашин константујем пар чињеница, пре него што се вратим у лична интересовања. Још пар података о Косову и Метохији следе након овог текста, и као Титов пионир обећавам да ћу настојати да будем Југословен, заљубљеник у комунистичке и глобалистичке идеологије.
Подаци који следе нису 100% тачни услед промене организације насеља, као и могуће моје непажње да уврстим сва насеља. Подаци који су коришћени прикупљени су из: Државни завод за статистику Републике Хрватске, СЗС „Национални састав становништва СФРЈ“, Wikipedija (највише на босанском језику, пре српског и хрватског, а словеначка у крајњем случају када се ове три могућности исцрпу).
Шта нам кажу подаци?
– Број Срба је смањен за 380.032 (са 581.663 на 201.631) од 1991 до 2001 године. Смањен је и број Југословена (Односи се на сва остала изјашњавања која нису наведена у постојећим моделима – образложење ДЗС у пописном материјалу, фусноти) за 131.002 (са 152,803 на 21.801). У збиру смањење тачно за 511.034. Уколико из ове цифре искључимо део Хрвата који се 1991 године изјашњавао као Југословени, и демографски пад који би се догодио и без ратова, долазимо до више од 400 хиљада Срба који су напустили Хрватску у току грађанског рата на њеној територији, а и након рата, из мноштва разлога.
– „Великодушност“ у хрватизацији Срба представља чињеница да је приликом пописа 2011. године било и 16.647 Хрвата православне вероисповести. То је велики цивилизацијски напредак јер је у стара мрачна времена Србин морао да прими католичанство да би постао Хрват. Сада је довољно да се изјасни да је Хрват православац. Из личних сазнања, из непосредног окружења, ипак знам да је и током 90-тих година покатоличавање ипак било сигурнији начин да се сачува имовина и жива глава (избегне мржња), уколико се није напустила Хрватска.
– Израчунати и приложени подаци нису упоредиви са подацима из 1991 године услед насељавања Хрвата (избеглица из БиХ и интерно из Хрватске, као и из других лица, нпр. државних чиновника, радника у здравству, образовању, јавним предузећима) у насеља где су Срби чинили етничку већину. Пример Книна је најилустративнији: 1991 године у насељеном месту Книн живело је 9.867 Срба, 1.660 Хрвата, 381 Југославена и 423 осталих. У 2011 години градско насеље Книн имало је 10.633 становника. „Što se tiče nacionalne strukture Knina i njegove okolice , ona izgleda ovako: Hrvati – 11.612 (75,37 %), Srbi – 3.551 (23 %) i ostali (2 %) od kojih najviše ima onih koji su se izjasnili kao Albanci (41 osoba)“ (Wikipedija na hrvatskom jeziku). Стога сам узео и овакве податке, а да бих „оголио“ чињенице, макар онде где је до њих могуће доћи.
– Од 6.776 насеља према најновијој територијалној организацији насеља у Хрватској Срби су 1991 године били већински народ у 948 насеља, а били су и у 79 насеља која су нестала спајањем више њих у веће или из неког другог разлога. Могуће је да је број ових насеља већи уколико сам начинио неки превид у прикупљању података. Мањи није. У овим насељима живело је 45,3% од укупног броја Срба у Хрватској у тој години.
– Од ових 948 насеља у 24 насеља приликом пописа 2011 године није било ни једног становника. Ради се већином о старачким насељима која би остала без становника и без Бљеска и Олује, ако не до данас, а оно наредних година. Ипак, пошто има и већих, прилажемо прву сличицу, јер ће се иначе изгубити у великим бројевима. Мање од 10 становника било је у 128 насеља у којима је у 2011 години живело 521 становника, а у 1991 години било је у њима 11.211 становника (10.674 Срба).
– У ових 948 насеља у којима су Срби били у већини живело је 343 хиљада становника у 1981 години, 310 хиљада у 1991 години, да би број био смањен на 159 хиљада у 2001 и на 154 хиљаде у 2011 години. У 1991 години је у овим насељима било 263.694 Срба и чинили су 85,1% од укупног броја становника. Укупан број становника од 1991 до 2001 године смањен је за 150.310, али је број Срба смањен много више, јер је у овим насељима, попут Книна, дошло до значајног насељавања Хрвата. У ком броју, из ових се података не може видети.
– Највећи пад броја Срба имала су велика насеља у којима су они били национална мањина. Од 1991 године до 2011 године број Срба је смањен: у Загребу за 26.858 (са 44.384 на 17.526), у Ријеци за 10.445 (са 18.891 на 8.446), у Карловцу за 10.069 (са 14.529 на 4.460), у Осијеку за 9.234 (са 15.985 на 6.751), у Задру за 8.790 (са 10.958 на 2.168), у Сиску за 7.758 (са 10.829 на 3.071), у Сплиту за 5.939 (са 8.492 на 2.553) итд.
– У другој табели приложено је 233 насеља у којима је било више од 300 становника у 1991 години, рангираних према индексу броја у 2011 години, у односу на ту годину. Из приложених података може се видети да су и Бљесак и Олуја били „изузетно ефикасни у проветравању Хрватске“, и стварању етнички чистог ваздуха, воде и земље.
Ипак, оваквим изношењем података чини се неправда према већини (54,7%) Срба који су живели и опстајали као мањина у много већем броју насеља од овде споменутог. Напуштање Хрватске, покатоличавање, подношење мржње и притиска и живљење у таквом амбијенту нису ми блиски, ни познати.
Точкови у наслову алузија су на помоћ Немачке Хрватској у осамостаљивању почетком 90-тих година прошлог века. Могле су се пре 25 година, као што могу и данас, износити пропагандне лажи, могао се и може се окривљивати српски народ, али точак историје има неку другачију динамику, која ће се искључиво базирати на чињеницама. И писаће се за 50 и 100 година, када никога од учесника грађанских ратова не буде међу живима. Без страсти, хладно и научно. Чињеницама.
