The Parking Development Theory

У вече када су објављени резултати избора 2012, када је формирана досадашња власт у Србији, са др. Гораном Николићем сам био на неком скупу у режији Танјуга. На питање шта очекујем након избора изјавио сам „да очекујем диктатуру институција“. Танјуг, а затим и други медији пренели су као „диктатуру инвестиција“.

Мада су речи сличне, оне имају сасвим другачије значење и последице. Диктатура институција (тужилаштва, судства, финансија, просвете, одбране…) подразумева да смо сви једнаки пред законом, и да нема дискреционе моћи појединаца. Снага институција треба да доведе до реда у свим областима, а да у створеном реду сви могу да предвидиво планирају своје понашање и будуће трошкове, инвестиције и изборе.

Диктатура инвестиција постоји у земљама Трећег света, као што је постојала на Дивљем западу, и не обазире се на локално становништво и природно окружење у жељи да се оствари профит. Диктатура инвестиција производи екстремне (материјалне) неједнакости у друштву и власт служи интересима капитала, а не народа.

На почетку свог јавног рада у Институту економских наука упознао сам покојног професора др. Давора Савина, пријатеља такође покојног Стојана Стаменковића, и он ми је, око 1996-1997. године испричао анегдоту о сусрету и дружењу са једним од највећих економиста Полом Самјуелсоном Не бих препричавао појединости јер нисам сигуран да могу да проверим аутентичност догађаја. Углавном, Давор је испричао да се, приликом доласка на саветовање економиста у Дубровнику, Самјуелсону десило много неочекиваних непријатности, од искакања из авиона до кравате у супи приликом необузданог приласка Давора да се упознају. Од муке је Пол кренуо да се смеје и посветио је Давору мало времена током боравка у Дубровнику. Седећи у хотелском ресторану, са погледом на паркинг, Давор га је питао „када ће Југославија постати развијена као Америка“ и Пол му је кратко одговорио „никада“. Затим му је рекао да пажљиво погледа паркирање аутомобила и њихово кретање на паркингу. Па да замисли колико се више горива троши зато што нико не поштује паркинг линије. И да тај вишак потрошеног горива пренесе на ниво целе Југославије. Неефикасан систем не може да произведе развијену економију.

Након ове анегдоте, са др. Владимиром Вучковићем био сам, преко Института економских наука, на једномесечном студијском боравку на University of Rhode Island. Ту смо упознали професоре који су до 1991. године били специјализовани за југословенски самоуправни социјализам, па су морали да се преквалификују на економетрију, јер ово прво више ником није било потребно ни интересантно. „Interesting, Parking development theory“ одговорио је један од њих, можда подсмешљиво или сажаљиво, на мој покушај да верно репродукујем анегдоту о Полу Самјуелсону. Свачег интересантног има у том давном боравку у САД, али била би непотребна дигресија наставити у том правцу.

У мом комшилуку, у Блоку 63, грађани се буне против изградње нове зграде на зеленој површини. Потписују се петиције против градње нових зграда на местима малих паркића у балканском делу Београда…

Уколико су багери сила, а батинаши закон, није могућ даљи економски раст Београда, само је могућа брутална прерасподела постојеће имовине. Мучни подаци о заостајању Београда (линк) од 2009. у односу на просечну развијеност у ЕУ, уместо да је већ давно премашио њен просек, враћају ме на ова „фабричка подешавања“ и анегдоту о Полу Самјуелсону.

До 2019. године „већи релативан пораст броја аутомобила (од Београда – МЗ) имали су Анкара, Истанбул и Измир у Турској, Братислава, Праг, Букурешт и Осло. Осло је у овом периоду вршио интензивну замену аутомобила са погоном на бензин и дизел, на возила на комбиновани и електрични погон“ (линк). У 2022. години повећан је број регистрованих путничких аутомобила у Београду за 23.851 (са 640.241 на 664.092 линк). Претпоставимо да је потребно десет квадратних метара за нормално паркирање једног аутомобила. Величина фудбалског стадиона (45*90 метара) износи 4.050 метара квадратних, те је могуће паркирање 405 возила. То значи да је потребна паркинг површина величине 59 фудбалских терена како би се задовољила ова новостворена потреба.

Приликом боравка у Буенос Ајресу, у новембру 2022, био сам одушевљен монументалношћу булевара и паркова у центру града. По повратку сам заволео пешачку стазу у булевару Јурија Гагарина која ме је подсетила на ову грандиозност центра Буенос Ајреса. Када се пажљивије погледа шире подручје мегалополиса Буенос Ајрес тешко да се могу пронаћи мали паркови потребни локалном становништву. У целој градској области Палермо постоји само један мали парк „Plaza Inmigrates de Armenia“. Бојим се да Београд све више личи на обездушену бетонску масу налик урбаним центрима земаља екстремног сиромаштва.

Србији је потребна диктатура институција како би кренула правим путем, а не странпутицом.