Светска производња хране и удео Србије у њој

Укупна количина производње хране у свету је тешко ухватљив феномен јер имамо примарну производњу и прераду, користе је људи и животиње.

Овде су извучени неки основни подаци из базе ФАОстат и нису укључени риба, већина житарица и индустријских биљака као и производи прехрамбене индустрије.

Основни циљ је био да се дође до редова величина и где је Србија у односу на светске просеке.

Светска популација хуманоида који све више постају андроиди могла је да се повећава искључиво захваљујући расту производње хране и то је процес који је започео у 19. веку а експлодирао у двадесетом. Раст продуктивности у пољопривреди и повећање пољопривредних површина омогућили су овај раст светске популације људи (све више андроида).

У периоду од 1961. до 2020. број становника планете повећан је 2,5 пута, са 3,1 на 7,8 милијарди. У истом периоду је производња пшенице, поврћа, воћа, меса, млека, пиринча и кукуруза повећана четири пута, са 1,5 на 5,9 милијарди тона. Просечна производња по становнику повећана је са 474 на 766 килограма. Ако би смо томе додали рибу и друге производе дошли би до више од једне тоне коју би онда требало умањити за сточну потрошњу.

Раст доступне одабране хране повећан је за 62% по стоановнику. Највише је повећан поврћа, за 130% а најмање млека за само 2%.

Србија је 1918. године идентитетски залутала у Краљевину СХС и све до 2006. је била чланица различитих држава да би од тада поново била Србија, али је идентитетски можда у много већој магли него у периоду након 1918. Када је била велика глад у Аустро-угарској монархији 1917-1918. војници и колонијални управници су доводили породице у окупирану Србију јер је у њој и тада, без мушке радне снаге, било вишкова хране.

За Србију постоје подаци у бази за 2020. и она је имала 15,4 милиона тона одабраних производа од којих је више од једне половине била производња кукуруза.

Удео Србије у светском становништву (без становника КиМ) био је 0,089% а у светској производњи одабране хране 0,26%. Србија је производила 2,9 пута више хране по становнику од светског просека. Када се искључи кукуруз Србија је производила за 77% више хране од светског просека.

Једини „мањак“ у производњи био је код поврћа, где смо производили за 35% мање (97 килограма према 148) од светског просека, али то није био проблем јер смо увозили ове производе из Албаније (и С. Македоније, у већини) у неограниченим количинама.

Србија је највише одступала у производњи код кукуруза и пшенице, па код воћа и млека а најмање (+72%) код меса, мада и њега неограничено увозимо, али из другог правца: из Шпаније, Хрватске и Немачке и других земаља западно, а не као код поврћа са југа.

Уколико би се подаци за Србију пронашли за раније периоде то би био разлог за незадовољство, колико смо више одступали од светских просека. Овако нам пад броја становника делом одржава релативну предност при стагнацији пољопривредне производње.