Stragari pod Rudnikom i Ljubičevac

Испод фотографија додати су текстови из књиге Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“, (1923), Службени гласник и Сану, 2011

Село Страгари под Рудником, између Тополе и Крагујевца, а на око 90 километара од Београда, посетио сам из два разлога: да бих обишао три манастира који се налазе у његовом атару, и да би обишли споменик Танаску Рајићу, у центру села, некада вароши. Са википедије се могу преузети основне информације о селу, о руднику азбеста, манастирима, историји, статусу (градска општина Крагујевца)…

Ја само прилажем слике, зашто мислим да вреди један дан одвојити за обилазак овог шумадијског села, и пар утисака, који у другога могу бити сасвим различити.

Поред споменика, у центру села, Танаску Рајићу стоји туристичка мапа коју, на жалост, нисам сликао, а која приказује цео крај, из којих све разлога заслужује добру брдско-планинску шетњу. Средњевековни град Сребрник, тачније његови остаци, на пример. Поред споменика налази се и пар кафана, ресторана и продавница што пружа слику мале варошице у којој вреди застати.

Манастир Вољавча је први манастир до кога се иде (може да буде и последњи, ако се иде прво од најдаљег, зависи од карактера) и ту је поред цркве закопана глава Танаска Рајића, устаника првог до Карађорђа који се повукао из власти као противник њене централизације, а затим храбро погинуо у боју на Љубићу, у годинама старости кад се само кућни праг брани.

Манастир Петковица захтева мало спортске надарености јер је локални мост срушен па се не може колима до њега, иако постоји пут и паркинг пред њим (срушен је мост и у селу Блазнава, и има још доста трагова од штете од поплава). Он ми је одузео највише времена јер сам га у првом покушају промашио. Ал` како би неко рекао и кад се промаши циљ нешто се погоди, па сам ја тако погодио пут за село Љубичевац (до кога нисам и стигао), а који ме је подсетио на стазу од манастира Хиландар до мора. Кад нема људи, сва земља може постати света, јер без људи остаје и без греха. Тако је у Љубичевцу од 566 становника 1948 године приликом задњег пописа „претекло“ још 44, по једно дете узраста до 5 и од 5 до 10 година, уз просечну старост од 61,3 године у селу.

Страгари су смањили број становника са 1.627 на 827, од 1948 до 2011 године (имали су 417 становника 1834 и спадали су у већа шумадијска села), при томе тек нагли пад у броју следи, јер су имали само 18 млађих од пет година, док их је 36 у узрасту од 5 до 10, 40 од 10 до 15, а чак 62 у узрасту од 15 до 20 година.

Манастир Благовештење Рудничко налази се на висини од око 550 метара, ваздушно на око 2 километра од врха Рудника и пут до њега води кроз западни део села и кроз шуму где постоји опасност да вас тракториста однесе са пута уколико низбрдицом тера дрва, а нисте спремни да се склоните са истог, уз ризике да са десне стране од пута оштетите ауто, а са леве слетите у провалију.

Прилажем и слику штенета остављеног поред контејнера за смеће. То што Љубичевца и стотина других села бити више неће, никог не дотиче, а овакве слике паса, мачака, оваца и крава дотакну у емоције сваког. Па се мислим, кад се овде до краја уради шта све мора и треба, онда ће након керуше Миле доћи нека ново медијско излуђивање какав смо ми то грозан народ, јер је неко ујео мачку, па та мачка има трагове од људских зуба, или овако бацамо кучиће уз друм.

 

47. Страгари (Крагујевац)

Страгари се налазе у подгорини Рудника, на брезовачкој и качерској поври, које су рашчлањене и разривене Благовештенском Реком, Злошницом, Бањом, Десановицом и њиховим притокама. Куће се налазе махом по странама ових река и пењу се до самих обала брезовачке језерске фазе, које су као клифови лепо изражене нарочито на Самарици и Малом Чикеру. У доњем току реке Златарице, пре него што уђе у Котрашко – колетинску Клисуру, налази се поред друма један део кућа, „варошица“, са школом, судницом и дућанима. У горњим токовима Благовештенске и Вољевачке Реке су стари манастири Благовештење и Вољавча. У долини Сребрнице је државна барутана.

Служе се изворима: Багреном, Стрпчанском Чесмом, Извором у Осредку и другим мањим. „Варошица“ се служи махом водом са ђермова а и у селу их има доста. Испод манастира Вољавче, у долини Бање, налази се „лековит“ извор Бања. У близини манастира Благовештења је извор „Светиња“ који се исто тако сматра за лековит.

Општина има око 300 хектара своје шуме и то: у Радичевом Потоку, на Гаревици, Самарици, Јастребњаку и у Бучју.

Село је разбијеног – старовлашког типа. Подељено је на крајеве: Злошницу, Гложанску Реку, Белечку, Вољевачки Поток, Вукојевац и крај поред друма, „варошицу“. На ЈЗ страни је засеок Љубичевац.

У Страгарима су породице:

Рајићи 15к. Св. Ђурђиц. Стара породица. Њихов предак Атанаско Рајић помиње се као сведок у једној тапији из 1798г (Финансије 1.,ст. 784). Рајићи не знају порекло, али има Рајића у Гледићу (Гружа) и они веле да се њихов чукундеда доселио из Пипера у Велење (Новопазарски Санџак) па одатле они дошли у Гледић а ови Рајићи у Страгаре (Гружа с 205). Само не славе исту славу; Рајићи у Гледићу славе св. Аранђела. По подацима које ми је дао г. Ускоковић, има Рајића у Бањици (трнавски, чачански) где су дошли из Гуче (драгачевски) у почетку 18-ог века. И у Гучи има Рајића а ту су дошли из Косатице код Нове Вароши. Ови славе Ђурђиц и они причају да су од њих одсељени Рајићи у Страгарима. Међутим наши Рајићи ништа не знају о овим својим рођацима.

Цицићи 17к, Св. Јевстатије. Стара породица. Њихов чукундеда Казар Циција помиње се у једној тапији издатој 1798 (Финансије 1., ст. 784). Мисле да су старином од Сјенице.

Марковићи 3к, Род су са Цицићима. Њихови стари пребегли са Карађорђем у Срем, па су са њим били у Русији.

Вересићи 10к, Св. Ђурђиц. Доселили се њихови стари од Сјенице у исто време кад и Рајићи. Из њихове фамилије је владика Мојсије.

Вуковићи (Радовићи) 7к, Митровдан. Доселио се прадед аџи Максим из Бирча (Босна).

Савовићи 4к, Св. Никола. Доселили се 1875г из Паштровића, где имају фамилију.

Косовчевићи 4к, Св. Петка. Доселила се три брата; један остао у Закути (Којићи), други у Вучковици (Ђумићи), а трећи дошао у Страгаре. Пореклом су из Колашина, а дошли су пре 150г (в. Гружа ст.239).

Станковићи 3к, Св. Трифун. Дошли пре 80г из Босне.

Калановићи (Стефановићи) 20к, Св. Никола. Не знају тачно од куда су им стари досељени, мисле да су из Босне. Њихов дед био качар и радио по Гружи. Имају родбине у близини Новога Сада и у околини Крушевца.

Ђурићи 3к, Ђурђиц. Старином су од Сјенице. Из ове је породице Јанићије Ђурић секретар Карађорђев.

Сарићи (Прокићи) 15к, Св. Јован. Најстарији људи из ове породице не знају порекло. Знају да су им стари 1813г бежали „преко“.

Јовичићи (Перишићи) 3к, Св. Никола. Чукундеда се доселио пре 120-150г од Сјенице. Имају фамилију у Брњици (гружански) и тамо се зову Јовановићи (Ђуровци).

Глишићи (Ивићи) 4к, Св. Илија. Непознато порекло.

Ускоковић 1к, Св. Никола. Доселио се из Високе (ариљски).

Николићи 2к, Св. Никола. Доселили се пре 30г из Врбице.

Ђузаковићи (Исајловићи) 3к, Св. Јован. Њихов прадед дошао од Сјенице.

Ђурићи 6к, Митровдан. Доселио се прадед Ђуро од Сјенице и ратовао уз Хајдук Вељка.

Хаџићи 2к, Св. Аранђел. Мати их је довела из Божурње.

Јолдићи 4к, Митровдан. Доселио се прадед од Сјенице у Карађорђево време.

Матићи (Московљевићи) 4к, Св. Аранђел. Стара породица, бежали у Русију. Зову их „Русима“.

Арсенијевићи (Симићи, Живковићи) 14к, Св. Трифун. Старином од Сјенице; бежали у Срем.

Гужвићи 5к, Св. Никола. Њихов прадед Павле Гужва дошао из истих крајева кад и Рајићи и Цицицћи. Павле Гужва помиње се у једној тапији из 1798г (Финансије, 1, ст 784).

Петковићи 2к, Ђурђиц. Доселио се деда из Шаторње (од Савића).

Жикићи (Брадоњићи) 8к, Митровдан. Непознато порекло.

Ашићи 5к, Св. Алимпије. Старином од Сјенице. За време пропасти бежали преко.

Метовије (Шекићи, Јоловићи) 6к, Св. Јован. Стари се доселили из Колашина. Карађорђе их „много гонио“ што нису хтели да ратују. Остало било само једно дете и од њега је ова породица.

Лукићи (Ђошићи, Матијашевићи) 11к, Ђурђиц. Стара породица. Досељени много пре Устанка од Сјенице.

Тодоровићи (Богојевићи, Јевтићи, Марковић, Миловановић) 11к, Св. Никола. Доселио се чукундеда Тодор из села Вранеша (пријепољски). Тодоров син Марко био буљубаша код Карађорђа.

Васиљевић 1к, Св. Лазар. Дошао жени у кућу из Трнаве.

Лазићи 5к, Ђурђиц. Доселили се пре Устанка од Сјенице.

Максимовићи 2к, Св. Јован. Доселили се пре 80г из Белосаваца (од Козодера).

Јовановићи 3к, Ђурђиц. Доселили се од Сјенице.

Јовановић 1к. Доселио се из Крагујевца као занатлија. Пореклом је из Лаушева (код Пећи).

Бојићи (Осаћани) 6к, Св. Ђорђе. Као мајстори дошли пре 100г из Осата.

Топаловићи 2к, Св. Стеван. Пре 40г дошли из Ратара.

Поповић 1к, Св. Никола. Дошао отац пре 50г из Битоља.

Динић 1к, Св. Никола. Дошао пре 40г из Гопеша.

Ратковић 1к, Св. Аранђел. Из Клисуре (трнски) дошао пре 52 године.

У „варошици“ има 10-15 кућа занатлија који су се доселили из околних села.

Из Страгара су се за време Турака одселила три брата, који су из освете убили турског пашу. Побегли су чак у Црну Траву (власотиначки, пиротски) где их има сада у малама Радовинској Чуки, Вељковцима и Јовановцима преко 120 кућа.

Страгари имају два гробља: једно је код Благовештења а друго у крају Белечки.

Прича се да су у Страгарима била четири манастира: Успеније, Ваведење, св. Илија и Петковица, од којих нема данас никаквих трагова.

П.С. Страгари су имали 417 становника у 1834, 1.019 у 1884, 1.627 у 1948, 967 у 2002, и 827 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година (36 од 5 до 10), уз просечну старост од 46,6 година.

48. Љубичевац (засеок) (Крагујевац)

Љубичевац је највише насеље ове области, налази се у долини реке Злошнице и њених притока, које су просекле брезовачку и лоретску површ. Засеок је од Страгара удаљен 5-6км, куче се налазе у долини Злошнице и њених притока и по нека се кућа попела изнад њихових долина. У долини Злошнице има 6 воденица – ваљарица.

Пије се изворска вода; готово свака фамилија има свој извор.

Земља за обрађивање махом је изван села, на местима: Лубовцу, Гаревици, Козју, Грачацу. Засеок има око 85 хектара своје шуме у Козјој Реци, Градачки и Острукама.

Засеок је разбијеног типа. Није подељен на крајеве, већ се обично каже: Ерића куће, Чолића куће итд.

Раније је свака фамилија имала своје станове. Сада има само три у Лубовцу. Овде су били и станови књегиње Љубице, па је по њој, по наредби краља Милана и засеок добио данашње име.

Љубичевац се раније звао Бушинци и по предању, у њему су биле најпре само три фамилије: Ерићи, Ремићи и Севићи. Данас су:

Ерићи (илићи, Лукићи, Ивановићи) 26к, Св. Лука. Доселио се прадед Петар пре 150г од Бијелог Поља. Од њих су одсељени Ерићи у Каменици (гружански).

Ремићи 6к, Св. Лазар. Стара породица. Били су у Срему и отуда се вратили.

Севићи. Стара породица која је изумрла.

Чолићи (Николићи, Милошевићи, Влајићи) 11к, Св. Ђорђе. Доселио се прадед Чола из Старог Влаха. Бежали „преко“ и вратили се.

Баруџићи (Марковићи) 5к, Св. Никола. Доселио се предак Јован из Полимља. Њихови стари правили барут за државу.

Тимотијевићи 6к, Св. Никола. Род су са Баруџићима.

Павловићи 5к, Св. Илија. Стара породица. Не знају порекло.

Матићи 4к, Св. Ђурђиц. Досељени стари од лесковца. Зову их „Бугарчићима“.

Блажићи 4к, Св. Јован. За време Карађорђа доселили се од Сјенице.

Вељковић 1к, доселио се пре 20г из Велеса.

Засеок има једно гробље.

Наилази се на трегове „маџарског гробља“. Код „Чолића качаре“ има остатака од куле за коју се мисли да ју је зидала проклета Јерина. На гробљу има трагова од старе „Аџине цркве“.

П.С. Љубичевац је имао 122 становника у 1834, 231 у 1884, 566 у 1948, 83 у 2002, и 44 у 2011 години, у томе 1 млађе од 5 година, уз просечну старост од 61,3 године.