Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Посвећено покојним бакама Смиљани и Љубинки
Из детињства носим у сећању став баке Смиљане, из Ћићевца да су „немачки војници били господа“. Нису дирали локално становништво. Друга бака, по мајци, Љубинка, сећала се италијанских војника који су јој били „романтични“ док су спојених руку, са длановима окренутим за прошење, молили за једно јаје. Деда по оцу, Добривоје, био је кратко у немачком заробљеништву, али је умро пре мог рођења те његово искуство не знам. Деда по мајци, Душан, мало је причао о рату, рањен је „од својих“ као партизан на Зиданом мосту у Словенији.
Проучавање жртава Другог светског рата у Србији има за циљ да ми објасни тишину која је о њему владала у мом детињству, а да бих разумео и садашњу „гласачку машину“ која у Србији већином гласа за текућу власт. Власт се обично промени у годинама екстремних суша, какве су биле 2000. и 2012. година, па се сличне промене могу догађати и у будућности.
У Централној Србији, без војвођанског дела Београда (осим Бежаније) у Другом светском рату је погинуло 97 хиљада становника, што представља 2,74% од укупног броја приликом пописа из 1948. године. То је релативно знатно мање у односу на Црну Гору, где је страдало 4,5%, а неколико пута мање него у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Када би само посматрали становништво српске националности онда је ово релативно одступање још веће, у корист Централне Србије, а у односу на околне окупацијске области и независну државу Хрватску.
Детаљне статистике о страдању становништва по општинама и по карактеристикама уследиће након детаљне обраде базе података Музеја жртава геноцида у Београду.
Основни утисак о рату (осим истребљења Јевреја у градовима), пре квантификације страдалих, ми је да је становништво највећим делом страдало 1941. године, у немачким одмаздама и у офанзиви против партизана (када су „чишћене“ територије убиствима мушкараца узраста од 15 до 60 година), а затим крајем 1944. и у 1945. години, након мобилизације и борби на Сремском фронту и приликом ослобођења читаве тадашње Југославије.
Немци су толико прецизни и педантни да се преко портала Војноисторијског института може испратити Други светски рат (http://www.znaci.net/00001/4_12_1.htm) посматран и доживљен очима окупатора.
Став моје покојне баке Смиљане о Немцима нису делиле њене вршњакиње чији су мужеви и деца страдали у Крагујевцу, Краљеву, Богатићу, Шапцу, Лозници, и на другим местима где су немачки војници спроводили одмазде и чинили злочине. Свеједно, њен став је лако објашњив чињеницом да је од 113 општина у Централној Србији само у три било мање релативно страдање становништва и то у: Деспотовцу (0,86%), Димитровграду (0,49%) и Босилевграду (0,37%). Дакле, у две општине са бугарском националном већином и у само једној са српском. Након њих су били Ћићевац (1,03%) и Параћин (1,04%), општине мојих покојних бака и дека.
Ове чињенице ме враћају на тужне мисли о послератној тишини у комунистички окупираној Србији. О оправданости различитих начина понашања у различитим околностима…
