Šta je meni patriotizam?

Патриотизам је моја бака Смиљана (и Иво Андрић је имао баку Смиљану која му је утиснила љубав, па је из Вишеграда кренуо ка Београду, а не Загребу). Брат и ја смо је ударали, шутирали, пљували, псовали, гађали ракетама док спрема ручак, а она је све то подносила, и трудила се да нам ручак не загори, да нам сваки хир испуни. Она је била апсолут љубави која ми као сенка стоји иза леђа да се никада у животу (без разлога) не уплашим.

Патриотизам је мајка Љиљана која је падала у несвест од изгладњивања а да би брату и мени, студентима, послала ишта од хране у време хиперинфлације. Као Смиљана била је апсолут љубави мојој деци, и била је све што може бити савршена мајка, супруга, сестра, ћерка и бака.

Патриотизам је и бака Љубинка коју смо брат и ја повредили презиром јер нам је донела чоколадице Животињско царство, а ми смо се „растурали“ чоколадама. Неука жена послушна мом деди и уплашена урбаним унуцима који су знали баш крвнички да се потуку из досаде.

Патриотизам је отац  Живота кога смо наљутили када се вратио касно са посла из фабрике каблова, а није се сетио да нам купи по чоколаду, па је онако уморан сишао и купио нам по десет чоколада, а нас постидео да му никад иза тога више не потражимо. У џепу од сакоа увек је држао ситниш који смо ми „крали“ и трошили када изађемо напоље.

Патриотизам је деда Душан који је пре рата радио у министарству трговине у Београду а након рата је одлучио да буде најсиромашнији, а најученији, човек у селу јер није желео да има контакта са том новом влашћу. Живео је 46 година након рата у потпуном сиромаштву, а бака Љубинка је све радила и волела га је.

Патриотизам је теча који ми је док су нас бомбардовали говорио да то не чине због Слободана Милошевића, јер би га лако „скинули“ рушењем две стамбене зграде у Београду, већ због слободе коју смо као народ имали. Говорио је да нема Србија довољно деце да изгину, а да је 500.000 мртвих потребно да се Русија пробуди, и да јој бомбардовањем које трпимо купујемо време, као што смо јој куповали и 7.јула четресипрве. Био је најбољи човек кога сам у животу упознао.

Мој брат Братислав није био човек, био је светац који за 47 година живота никога није повредио (братске туче се не рачунају). Када смо из Оуранополиса трајектом ишли у Хиландар ветар је стао, море је као лењир било право а Сунце је сијало. Био је и принц , аристократа, а умро је  у потпуној материјалној беди, као и Никола Тесла, обојица Ракови  са подзнаком у Овну.

Патриотизам ми буди моја супруга која ми је пружила два пута осмех након дуготрајног бола када ми је даривала нове животе. Само је она могла да истрпи и воли неког  тешког колико сам ја неподношљив.

И таст Љубомир ми је појам патриотизма јер ме у свакој, ма како лудој, идеји подржавао. Био је најбољи деда мојој деци и молио нас је да не купујемо стан у Новом Београду, већ са „Српске стране“. Западни Славонац, увек вредан и увек за друге.

Волим своју земљу због свих добрих људи које питам где сам и куда бих требао да идем, а када истражујем забити Србије. И они ми се благонаклоно насмеше и у пет минута би ми испричали свој живот и судбину, ако осете да за то имам стрпљења.

Патриота сам и са разбијеним носем јер сам 1994. био са другарицама на концерту индијске музике. Разбио ми је нос неки „Бокановац“ зато што се забављам у време рата, а ваљда је и за њега био рат, па је могао и да учествује у њему, а не да прописује морал и казне онима који су изашли да се мало забаве. Насилних и будала има и у мом народу, али они не могу да ми измене најдубља осећања и сву љубав коју сам од детињства и у младости од других примио.

Србија и Српство се воле јер су љубав и слобода оно што смо од наших предака наследили, и зашта треба увек да се боримо.