Srpsko svinjogojstvo traži spas u Rusiji

Осим ако нас трговци брукају вестима попут ове:

http://serbian.ruvr.ru/news/2014_05_30/Rusija-vratila-Srbiji-22-tone-shvercovane-svinjetine-2901/

Пре више од 200 година, па и до Другог светског рата српски свињари су до зараде долазили терајући свиње преко Саве и Дунава на пијаце у Будимпешту и Беч. Била су то златна времена српског свињогојства, па је и више свиња у Србији храњено. Сад се кукуруз извози у бели свет да нахрани туђе свиње. Али, то је цивилизацијски напредак. Толико смо напредовали да увозимо свиње из Немачке, Аустрије, Хрватске и других, мање напредних земаља.

У медијима се појавила вест пре пар недеља како, због сукоба око Украјине, извоз свињетине иде у огромним количинама и вредностима пут Руске Федерације, али да се то још не види у подацима о спољној трговини. Ти подаци су објављени за април, и Србија је још увек имала међугодишњи пораст извоза, а упркос поплавама у том месецу. Један од разлога за тај раст био је и рекордан месечни извоз меса и прерађевина од меса (8,8 милиона евра), дувана и производа од дувана (12,2), коже и производа од коже (3,6) и хартије, картона и производа од целулозе (23,7 милиона евра).

Пре више од 10 година један словеначки економиста објашњавао је њиховим привредницима да је заштита тржишних позиција Словеније на Западу једино могућа уколико масовно инвестирају на Истоку, у Србију, Руску Федерацију и Босну и Херцеговину. То су и учинили, а то чине и хрватска предузећа.

Уместо навођења 62% укупног извоза који иде у Европску Унију, као изговора за гомилу непотребних глупости које се чине и чиниће се, много паметније би било да се више траже могућности за инвестиције из Србије и пласман производа на Исток (Турска, Индија, Индонезија, Кина…), јер ће ЕУ још дуги низ година економски стагнирати.

Извоз свиња у Русију може да буде парадигматичан у погледу других производних могућности. Док „трпимо“ најезду хрватских, немачких и осталих свиња са Запада, једини начин да свињогојство преживи је да крене да извози на Исток. Штета је што Турци не једу свињетину, али и за њих имамо говедину, коце, јагњиће и пилиће.

Према подацима СТО-а у марту је извоз свињског меса вредео 1.571 хиљада евра, након 370 хиљаа у фебруару и 43 хиљаде у јануару. Из приложених података може се видети да је постојао извоз свињетине у Русију до новембра 2012. године, да би од тада, па до фебруара 2014. године извоз био ретка појава у малој вредности.

Укупна количина извоза била је у марту 399 тона, док је рекордна количина, у серији коју прилажемо, била 466 тона у августу 2012 године. Јединична цена извоза је кроз време стабилна и креће се између 2,5 и 3,5 евра по килограму националне посластице.

Уколико се жели да се овај раст извоза свињетине у Русију настави, а да при томе не смањимо фонд ове животиње могли би смо да субвенционишемо лица која се воде на евиденцији НСЗ да започну сопствени бизнис по угледу на претке из далеке и славне прошлости. Уколико би се понудило по 50 прасета тежине 30кг и увозне цене од 2 евра по килограму свима који би се регистровали као свињогојци (органски фармери, ако би то лепше звучало), уз 1.000 евра за сточну храну то би коштало 4.000 евра по радном месту. Овом мером била би смањена незапосленост, обновио би се сточни фонд и зарадио огроман новац од извоза у Русију. 12.500 људи по 4.000 евра је 50 милиона евра, а то је исти број запослених као и код страних компанија у 2013 години. И док се стране компаније несебично, дарежљиво и грофовски стимулишу да крену са пословањем у Србији, ред би био да се мало новца понуди и домаћој сиротињи. Макар поплављеној, за почетак.