Srpski saveznici u Velikom ratu

Српска глупост је у финансијама, а не у политици, мислим се. Србија је стекла независност 1878, али су је велике силе, заједно са Грчком, Бугарском и Турском, обавезале да изгради железничку пругу ради повезивања Беча и Истамбула, што ће бити основни интерес Аустроугарске и Немачке да „згазе“ Србију и повежу се преко Турске са Азијом. Након 15 година од стицања независности Србија, Грчка и Турска су банкротирале и од тада потиче израз „Дужан као Грчка“.

Из Великог рата Србија је изашла као људски и економски упропаштена и од савезника је наследила ратне дугове јер су Срби могли да гину „бесплатно“ али је сваки савезнички метак, шињел, топ, здравствена нега и остале робе и услуге коштао. Осим што су коштале савезничке услуге, требало је платити и дугове Хрватске, Словеније, БиХ и Војводине а који су потрошени да се побије што више Срба.

Дуг савезницима је био 10 пута већи од предратног дуга Краљевине Србије! Предратна градња железнице и други јавни расходи су били статистичка минијатура у односу на бреме дугова „савезницима“?

Дуг са територије Аустро-Угарске био је готово два пута већи од предратног дуга Србије!

У Југославију су Срби са територије Краљевине Србије ушли као инвалиди, уколико су имали среће да преживе, а стварали су државу са територијама које нису осетиле борбена дејства и са релативно малим људским губицима. Потреба да се Хрвати и Словенци задрже у тек формираној држави остварена је договором са Муслиманима а како би се прогласио Видовдански устав много времена након што су се лешеви српских хероја охладили. И потреба да се подмирују интереси Хрвата и Словенаца потиснула је захвалност пострадалом становништву Централне Србије.

Несрећа са формирањем прве Југославије плаћена је у Другом светском рату где су српски војници одведени у логоре, а Хрвати, Муслимани, Албанци, Бугари, Немци, Мађари и Италијани су могли слободно да ликвидирају незаштићено српско становништво, нејач.

И друга Југославија је дошла на наплату 1991-1995 сатанизацијом српског народа од оних који су га највише клали у Другом светском рату, етничким чишћењем Срба са великих површина у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији, и бомбардовањем Србије од њених „савезника“ 1999.

Поуке из овакве несрећне историје нису извучене, јер је и историја најчешће тумачена идеолошки, а мање на начин како је анализирана у раду на који остављамо путању.

У политици постоје интереси. Они који су противни бољитку српског народа су непријатељски и те државе су српски непријатељи и обратно. Када се политичари који представљају државу Србију буду тако понашали, разумевајући шта су пријатељске а шта непријатељске активности, подржавајући прве а одбијајући друге, почеће сваки опоравак народа и државе.

 

 

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-3159/2016/1820-31591603021G.pdf

Dekompozicija javnog duga iz vremena Velike svetske ekonomske krize

Breme javnog duga sve je više pritiskalo Kraljevinu Jugoslaviju u vreme Velike svetske ekonomske krize. Zajednički imenitelj okolnosti zbog kojih se stalno uvećavao javni dug bio je Veliki rat. Dugovi su bili stvoreni pre, za vreme i posle Velikog rata. Svaki zajam koji je preuzela, nasledila ili zaključila jugoslovenska državado 1932. godine, bio je neposredno ili posredno vezan za političke, teritorijalne, socijalne i ekonomske promene koje je sobom doneo,ili za sobom ostavio Prvi svetski rat. Čak i jedini zajam koji je bio namenjen izgradnji novih infrastrukturnih objekata, zaključen 1922. godine na američkom finansijskom tržištu, samo delimično je realizovan, jer je najpre trebalo rešiti pitanje ratnog duga Srbije prema SAD. Za državnu statistiku, Veliki rat je bio međaš podele javnog duga na pet različitih kategorija: dug Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore koji je nastavila da otplaćuje Kraljevina SHS (Direktni predratni javni dug); dug saveznicima Kraljevine Srbije iz Velikog rata (Ratni dug); dug koji je Kraljevina SHS nasledila od Austrougaske monarhije (Nasleđeni ili indirektni predratnijavni dug), dug po spoljnim zajmovima zaključenim u Kraljevini SHS odnosno Kraljevini Jugoslaviji posle Velikog rata (Poratni spoljni javni dug) i dug po unutrašnjim zajmovima emitovanim posle Velikog rata (Poratni unutrašnji javni dug). Analiza svake od pomenutih kategorija javnog duga otkriva koje su to bile specifične okolnosti zbog kojih nije bilo moguće izbeći da dođe do uvećanja javnog duga u godinama Velike svetske ekonomske krize.“

Struktura javnog duga 1.7.1929 u milionima dinara:

1. Poratni unutrašnji dug  5.193,9  15%
2. Spoljni dug                   29.466,9   85%

2.1. Direktni predratni dug     1.777,7   5,1%

2.2. Ratni dug                            17.469,9   50,4%

2.3. Indirektni predratni           3.175,3     9,2%

2.4. Poratni spoljni dug             7.044,0    20,3%

1+2 Ukupno                                      34.660,8   100%

Ratni dug Kraljevina SHS regulisala je otplatu ratnog duga SAD-u i Velikoj Britaniji pre Velike svetske ekonomske krize, dok je regulisanje ratnog duga Francuskoj i viškova primljenih od Nemačke po Dozovom planu isplate ratnih reparacija, palo upravo u vreme krize. Posle Prvog svetskog rata, na zahtev SAD-a, pitanje otplate međusavezničkih dugova je rešeno bilateralnim sporazumima između zainteresovanih država. SAD je potpisala sporazum o vraćanju ratnih dugova sa Velikom Britanijom 1923, sa Belgijom, Italijom i Rumunijom 1925, Francuskom i Kraljevinom SHS 1926. i Grčkom 1928. godine. Pri tome, u sporazume sa Velikom Britanijom i Francuskom je bila uneta klauzula “da će ove dve države otplaćivati američki dug samo ako budu dobile dovoljno reparacija od Nemačke, uz obavezu da na istovetan način regulišu i uslove sopstvenih potraživanja od drugih ratnih saveznika”. Na taj način su mogućnosti otplate međusavezničkih ratnih dugova neposredno zavisile od naplate reparacija od Nemačke. Odmah po sklapanjuVersajskog ugovora o miru, bilo je jasno da Nemačka neće imati ekonomske snage da redovno otplaćuje reparacije koje su joj bile nametnute.28 U periodu od 1. novembra 1924. do 31. avgusta 1929. Godine, Nemačka je otplaćivala ratne reparacije u skladu sa Dozovim planom, kojim je njen reparacioni dug sveden sa 126,3 milijarde zlatnih maraka na 42 milijarde zlatnih maraka.29 Zatim je Jangovim planom iz 1929. godine, reparacioni dug Nemačke sveden na 33 milijarde zlatnih maraka i konvertovan u papirne nemačke marke.30 Konačno, na Konferenciji u Lozani 1932. godine, proglašen je moratorijum reparacionih plaćanja Nemačke i od tada je njihova isplata obustavljena. Na osnovu ugovora koji je potpisan u Vašingtonu 3. maja 1926. godine, ratni dug Kraljevine Srbije prema SAD-u bio je utvrđen na iznos od 62,85 miliona dolara i rok otplate 62 godine. Ratni dug prema Velikoj Britaniji regulisan je ugovorom od 9. avgusta 1927. godine, tako što je Kraljevina SHS prihvatila da otplati sumu od 25.591.428 funti sterlinga u roku od 62 godine, kao i sumu od 3.103.848 funti sterlinga u roku od 15 godina, na ime pomoći u naturi.

Ratni dug prema Francuskoj bio jeregulisan tek 1930. godine. U pregovorima koji su započeli u maju 1928. godine, nastao je spor u vezi sa ukupnom sumom duga i načinom plaćanja ratnog duga. Kraljevina SHS (Jugoslavija) je zastupala gledište da dug glasi na papirne franke, a Francuska je smatrala da je zaključen u zlatnim francima.32 Spor je rešen arbitražom Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu 20. januara 1930. godine u korist stava Kraljevine Jugoslavije, kada je utvrđena ukupna suma ratnog duga od 1.024.812.476 francuskih franaka, sa rokom otplate od 37 godina.33 Takođe, jugoslovnska vlada je pristala da Francuskoj isplati sumu od 157,3 miliona papirnih nemačkih maraka na ime primljenih viškova za poslednjih pet meseci petog anuiteta po Dozovomplanu.34 Kraljevina Jugosalvija je redovno isplaćivala ratne dugove zaključno sa 1931. godinom. Izraženo u dinariima, ukupno je isplaćeno 569,8 miliona dinara i to: SAD-u 68 miliona dinara; Velikoj Britaniji 450 miliona dinara; i Francuskoj 41,6 miliona dinara na ime ratnog duga i 10,2 miliona dinara na ime primljenih viškova po Dozovom planu (Tabela 7).

Posle proglašenja moratorijuma za plaćanja nemačkih reparacija na Konferenciji u Lozani 1932. godine, Kraljevina Jugoslavija je obustavila otplatu ratnog duga. Poslednja rata ratnog duga isplaćena je 15. juna 1931. godine, a sledeća je bila predviđena, po budžetu za 1931/32. godinu, za isplatu 15. juna 1932. Međutim, usled moratorijuma reparacionih plaćanja Nemačke, ova budžetska stavka na strani javnih rashoda nije realizovana. U budžetu za 1933/34. godinu, na strani javnih rashoda nije više bila planirana stavka isplate ratnog duga.35

4.4. Indirektni predratni (nasleđeni) javni dug

Indirektni predratni (nasleđeni) javni dug se sastojao od predratnog državnog i pokrajinskog austrougarskog duga. U vreme Velike svetske ekonomske krize, otplata austrougarskog državnog duga bila je privremeno obustavljena, iz razloga koji nisu bili u vezi s krizom i na koje jugoslovenska vlada nije mogla da utiče. Takođe, otplata pokrajinskog duga započela je tek 1932.godine.

Kraljevina SHS je nasledila 2,034% austrijskih i 14,116% mađarskih javnih dugova iz vremena pre Prvog svetskog rata.Austrijski i mađarski predratni javni dugovi su nastali po osnovu zajmova koji su bili ugovarani u zlatu, ili u više moneta i otplaćivani kao večite rente. Insbruškim protokolm od 29. juna 1923. godine, osnovana je Zajednička kasa u Parizu (Caisse commune des porteurs étrangers des dettes publiques autrichienne et hongroise émises avant la guere) koja je dobila zadatak da obavlja službu po obveznicama austrougarskog državnog duga koje su se nalazile u rukama francuskih, belgijskih, holandskih, švajcarskih, engleskih, nemačkih i italijanskih portera. Zajednička kasa je počela sa radom 1926. godine. Kraljevina SHS je posredstvom Zajedničke kase, iste godine počela sa redovnom otplatom predratnih austrougarskih dugova, na ime pet austrougarskih državnih zajmova.36 Od 1926. do 1929. godine, na ime austrougarskih državnih zajmova otplaćeno je 244,3 miliona dinara. Međutim, od 1930. do 1932. godine, privremeno je bila obustavljena njihova otplata, što ni na koji nači nije bilo povezano sa krizom. Naime, poverioci nisu bili zadovoljni sumom koju su mogli da naplate i vođeni su pregovori o promenama uslova otplate ovih dugova. Međutim, novi sporazum nije stupio na snagu i otplata je trebalo da bude nastavljena 1933. godine po prvobitno ugovorenim uslovima.

Pored obaveze otplate dela austrougarskog državnog duga, Kraljevina SHS je dobila obavezu da otplati 336 miliona kruna u zlatu na ime preostalog dela autonomnih dugova onih pokrajina koje su pre Velikog rata bile u sastavu Austorugarske, a posle rata ušle u sastav jugoslovenske države: Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slavoniije, Slovenačke i Dalmacije. Uslovi nastavka otplate ovih dugova reguli sani su s poveriocima sukcesivno, a ukupna suma konkretnog nasleđenog pokrajinskog duga postala bi stavka javnog duga tek po njegovom regulisanju.

Dužnički teret Kraljevine Jugoslavije u vreme Velike svetske ekonomske krize, Dragana Gnjatović, Megatrend revija 2016