Srpski pilićari (кокошари)

У Србији је пољопривредним пописом утврђено да има 26,7 милиона живине, што је 3,7 пута више него што има људи. Просечно газдинство има 42 грла живине, али ови просеци су чудо, јер укључују сељаке и паоре са по 15 грла и пољопривредне фирме са по пола милиона грла живине. То ће нам општински подаци показати.

Хтео сам да се нашалим алузијама и насловом, али ми је врх листе броја живине по становнику по општинама умањио жељу за шалом. Кад сам био мали, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века „пилићар“ се користио као погрдни додатак имену. Па је тако постојао, на пример Пера Лопов и Жика Пилићар (кокошар). Кад су наступиле санкције УН и хиперинфлација сви су отишли у пилићаре и више није био погрдан надимак. Ја сам тада био на студијама у Београду и изненадило би ме, када бих дошао кући, којом брзином ничу нови објекти за смештај ситне живине, а у двориштима која су раније имала чисто рекреативну сврху. И баш сви у нашој ламели кућа су од инжињера, директора, порезника, радника, економиста себи дописали и додатно занимање. Када је прва комшиница одлучила да крене у реформе, развој и напредак, те је довела свињу, наишла је на отпор и гнушање комшилука (али и самих укућана који су се стидели мајке, чак и одбили да једу резултате њеног рада, реформи и напретка) коме сопствени пилићи нису смредели, али јесте комшиницина свиња. Она ју се слатко појела, а моја мајка је престала да се бави сас пилићи када је дошао Божа Дерикожа и изјавио на ТВ-у како ће се опорезовати свако ко има више од две кокошке, присећам се и парафразирам. Мајка би у радну биографију могла да унесе да осим што је 35 година била руководилац обрачуна личних доходака у Фабрици каблова у Светозареву и да је 9 година била индивидуални пољопривредник у живинарству.

Посматрано по областима највише има живине у Јужнобачкој (3 милиона), Средњебанатској (2,8), и Јужнобанатској (2,7), а до Поморавске области (1,7) се стиже када се наброје још и Колубарска и Расинска област са по два милиона живине. Најмање имају живине најсиромашније области у Србији: Зајечарска, Топличка, Борска и Пиротска област (све мање од четврт милиона). Зачуди ме што не следе праксу моје мајке и до пре 22 године покондиреног комшилука.

Врх листе по општинама, према броју пилића, не и грла пилића по глави становника, резултат је локације пољопривредних предузећа у области живинарства, па је на првом месту Житиште (2 милиона грла), праћено Пландиштем (1,5 милиона). Мионица (794 хиљаде грла), Ваљево (713) и Жабаљ (576) су испред Јагодине (549), и Ћићевца (546 хиљада), а што ми је алузије и шале учинило мање пожељним, јер када се узме у обзир да је Крушевац на 12 месту, Смедеревска Паланка на 11, Ћуприја на 17, и Варварин на 19 (Параћин тек на 45), могли би смо да закључимо да је Поморавље најгушће насељена територија на Балкану са живином и последично са пилићарима којима је то занимање.

Живине нема у Старом Граду, Савском Венцу и Врачару док је у Новом Београду избројано 85 грла, у Звездари 224, Раковици 202, и у Земуну 890.

Када се рангирају општине према броју грла живине по глави становника у врх листе избијају мање општине, те су и даље Пландиште и Житиште на прва два места, али је Ћићевац трећи (Агро-Мил), Мионица је 4, следе Мали Иђош, Бач, и Жабаљ сви са по више од 20 пута више живине од људи. Више људи од живине има 11 општина у Београду, Ниш, Нови Пазар, Пријепоље и Сремски Карловци.