Србија: Енглески чистокрвни коњ или Енглески сетер на Балкану?

У Србији се већ 21 годину прича како ће постати економски тигар на Балкану. Са овим тигровима Срби баш и нису добро упознати, како је бити тигар и шта то значи (осим у Јагодини), али за енглеске чистокрвне коње знао је још и књаз Милош те их је увозио у Србију. Осим сетера има и енглеских булдога и других лепих и корисних раса али сетер је ловац а ових булдога се плашим па сам зато њих (сетере) изабрао за пример.

Откако је био Брегзит, падао је тик пред Видовдан 2016. Енглезима се дивим и они су ми интелектуални узор. Нису само мени, све реформе у Србији се одвијају као да смо САД или Енглеска мада ми нисмо имали никаквих економских сличности са њима. Стога је ова комбинација тигра и енглезо-американица довела Србију у веома смушену ситуацију да је презадужена (као западни узори) али ни тигрић не постаде. Нешто између коке носиље (за странце) и шумског зеца.

Значи, треба да одаберемо препознатљив узор ка коме би требало да идемо са економским и другим материјалним и духовним резултатима. Енглески коњ иритира расом, као и ове расе паса, али зар нас нису оцрнили као расисте? Енглески коњ је супротан арапском и овде треба детаљније сагледати разлике, које су предности а шта су недостаци енглеског коња и ово делегирам као тему за размишљање.

Да би постали моћна економска сила, по узору на Енглеску, неопходно је да се отарасимо ових остатака од пољопривреде. То су Енглези учинили још пре двеста година док су се Срби још насељавали и крчили шуме у Западној Србији, Шумадији и Поморављу. То је очигледно била грешка јер као шумски народ имали су све слободе које им је везивање за земљу одузело. Наши преци су промашили у избору: уместо да оду у индустријске раднике они постадоше сељаци поседници, љубоморни на комшије које су се раније доселили па су више земље захватили.

Пошто смо заостали ових 200 година у избору, а у претходних 21 нисмо успели да до краја уништимо пољопривреду, у следећем петогодишњем плану развоја то се мора учинити без пардона и остатака. Ако `оћемо да будемо енглески коњ или пас, раса над расама, нема ту милости за оне који још живе од те земље. Све то треба дати Рио Тинту, Турцима и Кинезима, па нек копају, а ми ћемо да развијамо прерађивачку индустрију, где нам од копова дозволе да градимо фабрике.

Опет ми проради деменција па мислим на Ердогана и турске дронове, и не сећам се зашто кренух ово да пишем… Да, о пољопривреди, уништити.

А има се шта још уништити. Од 62 биљне културе Срби производе 41 више од Енглеза по глави становника, укључујући код њих и Шкоте, Велшане, Ирце, Индијце, Пакистанце, трансродне и све не споменуте. Енглези производе 21 биљку више од Срба, мада ми немамо забележену производњу код њих 14. И то је, ово друго, одличан резултат.

Ако нисам случајно дуплирао неке биљне сорте у 2020. је у Србији произведено 20,1 милиона тона житарица, индустријског и лековитог биља, воћа и поврћа, грожђа и свега другог, а у Уједињеном Краљевству (да не понављам све нације и изјашњавања, нисам баш толико излапео) 44,8 милиона тона. По становнику се у Србији произвело скоро пет више пута хране него код Енглеза, 2.897 према 668 килограма, и да би достигли енглеску меру неопходно је да смањимо производњу за 76,9%, на 4,6 милиона тона. Шта и колико да задржимо, није ми да о томе мислим јер се у ту биљну производњу и не разумем. Ето, заборавио сам да ставим и стоку у односе, да видимо колико нам је свиња потребно, коње би свакако морали да увозимо, и то из Енглеске.

`Ајд и то да погледам и пријатно се изненадим: да би били к`о Енглези требали би да повећамо број крава за 10% и оваца за 40%! То су, готово као коњи, племените и родне животиње. А то што треба да смањимо број свиња за 83,6% и коза за 94,4%, то је још и друг Тито предлагао, али га сумњичави српски сељаци нису послушали. Ако `оћемо да будемо као Енглези, мораће.

Да набрајам колико којих биљака производимо по становнику и колико десетина пута је то више него код Енглеза, осим што би било досадно, мало бих се и постидео: изгледало би као да набрајам састојке наше шуме у коју се тигар стидљиво сакрио, уместо да стрчи међу суседима.

Али ако се претворимо у чистокрвног енглеског коња, у потрази за златним руном, биће наде за нас у будућности (не рачунајући оно последње шта живот донесе).

П.С. Пар дана након писања овог текста прочитах код Борислава Пекића:

(Sećajući se Engleske, konstatovao sam da ja tamo selo njihovo nisam ni video. Kuda god smo prolazili video sam, doduše, ovce, travu, živice, plotove, pa čak i kućice koje bi eventualno mogle biti seljačke. Ali selo, ono pravo selo nisam video. Mislim na selo u kome se radi, a ne igra golf i tenis. Tek tada sam se setio DA SU ENGLESKA SELA U KOLONIJAMA… Možda na Novom Zelandu!)

Borislav Pekić „Korespodencija kao život – pisma Ljiljani #2“ Solaris, Novi Sad, 2003, str. 141.