Srbija 2100.

Зовем се Милорад Здравковић, имам 30 година и рођен сам 2070. Отац Милојко је рођен 2035, деда Михаило 2005, а његов отац, мој прадеда, Мирослав, давне 1971.

Одрастао сам уз деда Михаила и он је био најбољи деда на свету. Причао ми је о времену када је он био мали, о свом тати који је изгледао као „мало ударен у главу“ јер је свашта неразумно причао.

То је било неко чудно време у коме се само причало о страним инвестицијама и проституткама. Те инвестиције су биле највеће божанство а проститутке су биле главна медијска тема: са ким су се, оно, у фармама, паровима и задругама, а са киме ван ових програма уживо. То су биле ударне вести у новинама (нешто су штампали и читали са папира), на интернету, деца су упијала вести о томе која је где, са киме и по којој цени.

Прадеда Мирослав је деду Михаила молио да прочита „Црвен бан“ од Вука Караџића, а није био свестан синовљеве напредности, да је преко интернета долазио до много експлицитнијих садржаја у односу на ласцивне народне умотворине од пре четврт миленијума.

Прадеда Мирослав, ударен у главу, је свакакве чудновате ствари причао: (1) како ће нестати Срба, (2) како за свако рођено дете мајкама треба дати по 10.000 неких тадашњих новчаница евра, (3) како се у обнови села налази спас за народ и Србију, (4) да је одлично да деда не заврши високе школе јер ће га то задржати у Србији.

Да прадеда није био у праву доказ сам ја и још 2.785.505 становника Србије, без Косова и Метохије, а тамо је остало око 225.000 Албанаца. Сумња се да их нема ни 100 хиљада али од 2021. одбијају да се попишу.

Тачно је да је број становника Србије смањен за 60%, у односу на 2019, мада је он у Хрватској смањен за 43,6%, па има 2.317.197 Хрвата, а у Бугарској је смањен за 42,9% па их има 4.022.290.

Прадеда је деди причао да је Србија прелепа. Водио га је у Хиландар и још у преко сто манастира Српске православне цркве у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Сада је Србија још лепша, такорећи нетакнута природа.

Нас 1,85 милиона живи у Београду, још 650 хиљада  у Новом Саду (градови су готово спојени, раздваја их само земљиште у власништву Бал Сахре), и 270 хиљада у Нишу док је 15.505 лица запослено на одржавању ваздушне инфраструктуре по неопходним локацијама ван ова три града. Друмска је одавно нестала и покривена је шумама.

Деда је причао, како му је отац говорио, да је тако изгледала и Србија пред Карађорђеву буну 1804. Прадеда је свакакве чудне ствари говорио, а душу je испустио на рукама мог деде, и последње речи су му биле: „Словенија… вињета… 150 евра…“.

Но, оставимо се прошлости. Данас се у Србији лепо живи. На власти имамо САС (светску advanced странку) и сви смо њени чланови од осамнаесте године или од завршетка факултета, ако је неко будала да учи као мој прадеда.

Имамо једнак број становника старијих од 65 година и оних од 20 до 65 – по 1.225 хиљада а млађих од 20 година имамо  325 хиљада.

Хранимо се шумским плодовима. Утрчимо у шуму, и уколико нас не поједе медвед, вук или дивља свиња, или уједе змија, истрчимо из ње са шишаркама, лишћем, а ко може да скочи и неким плодом са гране. Прича се да у шуми вребају и неки дивљаци мада нико жив то није потврдио. Много људи се из шуме није вратило.

Пензије су у Србији укинуте око 2025. јер су страни инвеститори правили велике губитке, па да би остали, паре за пензије су преусмерене ка тим божанствима. Чланство у САС-у је гаранција да ће се за Дан Европе добити буђав лебац. Тада се чисте складишта Бал Сахре пред нову жетву, па се преостало зрневље са пода дели САС-у који га помеша са водом и слави Европу. Деда ми је причао и о Ђурђевдану, који је падао пар дана пре овог европског празника, а он је законом укинут када је странка на власти одлучила да промени име из Српска у Светска.

Ту промену имена странка је извршила око 2050, када је постало очигледно да Србију неће примити у Унију европских народа, па су убедили народ да он није небески, већ светски, јер је у тој 2050. већ било много више Срба ван Србије него у њој.

И тако, свакакве чудне приче је причао мој деда Михаило о свом оцу, а мени је било драго да седим поред њега и слушам те страшне приче.

П.С. Текст је инспирисан саопштењем Евростат-а (линк) и новим ишчитавањем Борислава Пекића.