Србија 2030: материјали и отпад

Крајем 80-тих година XX века, као средњошколац, проводио сам дане правећи планове о развоју Србије до 2030. или до 2040. Патриотизам, србољубље, огледало се кроз маштања како ће Србија у том дугом периоду проћи пут од европске периферије до натпросечно развијене земље у Европи, што је у овом периоду учинила Ирска у Европи, или Кина на нивоу светске економије.

Почетак 90-тих је сва та маштања уништио, економским санкцијама, па ратовима у окружењу, а бомбардовање Србије 1999. могућност маштања је докрајчило. Поплава након бомбардовања 11.-12.7.1999. уништила је све те моје планове, на десетинама џиновских папира за електронску обраду података из фабрике каблова у Јагодини, па из данашње перспективе, ово уништавање дечјих маштања било је веома симболично.

Од 5.10.2000. налазимо се већ више од 20 година у континуитету мера економске политике које се, највећим делом, креирају споља, али то је случај са готово свим политикама, законима и примењеним мерама, од школског програма преко смањивања броја запослених у образовању и здравству, демилитаризацији, чему већ све не (закони о истополним браковима, о осуди злочина у Сребреници…). Какав би то био чудовиштан списак да се педантно све попише шта је у Србији (зло)чињено претходних 20 и више година?

Има и локалних стваралаштава, попут бесмисленог субвенционисања десетина индустријских предузећа да започну да раде у Србији и покривања Београда видео надзором. Можда нисам добро информисан, можда су и ово туђе идеје и планови, не могу да будем сигуран.

Углавном, изгледа да смо под дејством жестоке артиљеријске паљбе, па дубоко укопани или ћутимо и штитимо главу, или храбро дижемо руку да кажемо да смо против конкретне хаубице, дрона или авиона који нас бомбардује. Потписују се петиције против признања Косова и Метохије, против јавног и тајног срамног деловања САНУ, против истополних заједница. Против, против, против…

А зна ли се зашта јесмо?

Изношењем лоших демографских или економских показатеља доводим себе у позицију непријатеља, критичара, власти, и то повлачи одбрамбено понашање и доказивање да су за такво понашање мотиви родољубиви и патриотски.

А све то чиним крајње површно, указујући на поједине метке и артиљеријску ђулад, уместо сагледавања опште слике и афирмативног предлагања шта нам је чинити.

Меци и ђулад откривају се поређењима кретања у Србији са кретањима у окружењу, док је много захтевнији и компликованији поступак бавити се сваким појединачним законом који се доноси и погубним последицама које је изазвао у прошлости, или ће изазвати у будућности. Закони су унутрашња инсталација тешке непријатељске артиљерије, да се дејствује по ширини и дубини.

Последице овог деловања су ужасавајуће: попис становништва крајем ове године показаће нам колико је Србија упустошена и колико стотина и хиљада села ће нестати до следећег пописа, или ће имати још пар стараца просечне старости изнад 85 година (уколико их, да не спомињем, неке мере и пре тога не одведу на последње ноћилиште), какво је здравље и образовање народа, колико су војска и полиција у стању да гарантују спољну и унутрашњу безбедност и да ли се спремају за претње које ће се реализовати у будућности? Ко не жели да ратује тај прихвата да постане туђи посед, написао је Шпенглер.

Када је Бора Чорба, потписник петиције против истополних бракова, објавио „Погледај дом свој, Анђеле“ пре 36 година, стање у Србији је било много боље него данас: безбедност у централном делу Србије била је међу најбољим у Европи, а војска и полиција су штитиле Србе од насртаја шиптара на Косову и Метохији. Много шта је било боље, од статуса наставника, лекара, тужилаца, судија, полицајаца и официра у друштву до лакоће материјалне егзистенције и за раднике и за сељаке. Нисам југоносталгичар, и читајући Ребеку Вест болно изнова проживљавам историју слободољубивог народа који је направио катастрофалну грешку формирањем Југославије.

Али погледи у прошлост треба да нам послуже да боље предвидимо будућност. На пример, напади од суседних народа који су се догађали у прошлости догађаће се и у будућности, ако не оружјем а оно пасошима ЕУ, пропагандом и „страним инвестицијама“. И нападима на Србе у аутономној покрајини Косово и Метохија докле год их тамо буде, а на очиглед трупа НАТО савеза.

Планови о развоју Србије у будућности би требало да имају неке квантитативне циљеве и мере (а они треба да буду садржани у новим законима) како би се ти циљеви достигли. Такве циљеве има ЕУ и има мере како би до њих и дошла.

Пођимо од тога да је сада у Србији без Косова и Метохије остало 6,2 или 6,5 милиона становника (а не званичних 6,8 који не укључују спољне миграције), и да не желимо да до 2030. падне испод 6 милиона. То значи да годишњи природни пад броја становника треба да буде мањи од 20.000 и да треба да се прекине напуштање наше територије. Да се смањи број умрлих је тешко могуће, али да се повећа број рођених захтева буџетска издвајања, подстицаје, законе о материнству и породиљским одсуствима, о правима жена, мајки и бака (које су биле бесплатни сервис за малу децу и које су нас дочекивале у домовима са топлим јелима и очишћеним посуђем и прашином). Ово је само један од циљева који захтева мноштво закона и конкретних мера како би био достигнут: да нас буде 6 а не 5,5 или 5 милиона.

Какво би смо желели да нам буде стање ствари у образовању, здравству, безбедности, саобраћајној инфраструктури, селу и пољопривреди (медијима, леле, колико још области)? Нисам квалификован да размишљам о томе сем што могу да објавим упоредиве податке за Србију и друге земље у Европи или свету, у зависности од доступних извора података (Евростат, ММФ, УНКТАД, СТО…).

Овде за размишљања квалификујем тему о економском развоју и индустријском ђубрету. О комуналном ђубрету сам већ писао, покушавајући шаљиво (линк), а овде прилажем податке Евростата о коришћењу материјала и ефикатности употребе материјала мерено њиховим односом са годишњим бруто домаћим производом европских земаља.

Суштина ових негативних показатеља за Србију је да су они последица неселективне политике привлачења страних произвођача, без да се при томе води рачуна колика ће бити новостворена вредност у односу на вредност субвенција, које су позитивне а које негативне екстерналије. Позитивне су уколико повећавају пореске приходе, куповну моћ локалног становништва, развој приватног предузетништва и довоћење нових (без субвенционисања) производних фирми којима су мотиви нижи трошкови радне снаге и блискост главном купцу а не некажњиво загађивање природног окружења. Последње је и највећа негативна спољна екстерналија.

Србија је протеклих година, након светске економске и финансијске кризе 2008-2009. имала активну политику субвенционисаног привлачења „инвеститора“ (под наводницама јер постоје екстремни случајеви где инвеститори и нису морали да улажу баш много сопственог новца) и она је за последицу имала раст употребе материјала. Попут комуналног отпада, претпостављам (а да бих тврдио, морао бих пажљивије да погледам у доступне податке) да је и код индустријског могућност рециклирања употребљених сировина, материјала и фосилних горива минимала, а да су негативне последице по квалитет земљишта, воде и ваздуха максималне.

Да би се поставили дугорочни циљеви да (1) желимо мању апсолутну употребу материјала и (2) већу ефикасност њихове употребе, неопходно је да се и осмисле мере како би се спречио даљи раст употребе штетних метала, фосилних горива, опасних хемијских супстанци кроз обустављање даљег субвенционисања доласка еколошки-штетних компанија и кроз политике опорезивања емисија штетних гасова и других отпада, како би кренуле да се понашају и еколошки одговорно, а не само „друштвено одговорно“, што је једна од главних макретиншких фраза које у својим представљањима стане филијале употребљавају.

Следе саопштења Евростата где сам у табелама извукао и податке за Србију, а који су веома узнемирујући и поражавајући.

Евростат: потрошња материјала по становнику била је 14 тона у 2019. Домаћа потрошња материјала у економијама ЕУ била је 14 тона по становнику у 2019 (линк). Неметални минерали су учествовали са половином, биомасе готово са четвртином (24%), фосилна горива са петином (20%) и руде метала са 5%.

Анализа потрошње материјала по њиховим категоријама указује на значај различитих материјала и њихов потенцијал за поновну употребу, опоравак или рециклирање. Током времена структура употребе различитих материјала се мењала. Од почетка миленијума употреба биомасе је била стабилна, што није био случај са рудама метала и неметалним минералима који су били посебно погођени кризом из 2008-2009. Потрошња фосилних горива се стабилно смањивала у претходне две деценије.

Просечна потрошња се значајно разликује међу чланицама ЕУ и креће се у распону од 8 тона у Шпанији до 32 тоне по становнику у Финској. Домаћа потрошња је под утицајем и природног обиља, што може бити важан структурни елемент у свакој економији.

Србија је у 2019. трошила 18,2 тоне материјала по становнику при чему највише фосилна горива (6,6) па биомасе (5,2), неметалне минерале (3,6) и руде метала (2,8 тона по становнику).

Код фосилних горива већу потрошњу по становнику од Србије имали су само Норвешка и Естонија.

Руде метала су од Србије више користили само Шведска, Финска и Бугарска.

Биомасе је од Србије више употребљавало више земаља: Финска, Шведска, Данска, Ирска и Литванија. Србија је имала за 28,2% већу укупну потрошњу материјала од просечне у ЕУ. При томе је имала 3,7 пута већу потрошњу металних руда, 2,3 пута већу потрошњу фосилних горива и за 54% већу потрошњу биомаса, док је за 49,4% мање користила неметалне минерале.

Посматрано из динамичке перспективе Србија стоји изразито неповољно јер је након Малте, Мађарске и Румуније остварила највећи раст потрошње материјала по становнику, од 2008. до 2019. Док је у ЕУ смањена употреба материјала за 16,3% по становнику, код нас је повећана за 17,1%.

Ово је неповољно због веома ниског процента рециклаже употребљених материјала, загађења земљишта отпадом и загађивања ваздуха (због фосилних горива, пре других материјала).

Евростат: Продуктивност употребе материјала постепено расте

Од почетка миленијума продуктивност употребе природних ресурса је постепено расла, са 1,2 евра по килограму у 2000. на 2,2 евра у 2019. Ресурсна продуктивност мери однос величине економије и употребе природних ресурса. Вредност ресурсне продуктивности се повећава када економија, мерена БДП-ом расте брже од потрошње сирових материјала, мерених домаћом материјалном потрошњом (domestic material consumption (DMC).

Након периода умереног раста продуктивност ресурса је нагло увећана током финансијске и економске кризе 2008-2009. услед огромног смањења домаће потрошње материјала. Криза је погодила материјално-интензивне индустрије прерађивачке индустрије и грађевинарство много више него остатак економије. Још увек нису доступни подаци о утицају текуће COVID-19 кризе на пад потрошње материјала.

Ниво ресурсне продуктивности се значајно разликује међу чланицама ЕУ: кретао се од 0,4 евра по килограму у Бугарској до 5,3 евра у Холандији у 2019. По кориговању података за разлике у ценама, Холандија је и даље ресурсно најпродуктивнија са 4,5 евра по килограму испред Италије (3,7), Луксембурга (3,5) и Белгије (3,4). На супротној страни се налазе са испод једног евра по килограму Бугарска и Румунија (обе по 0,8 евра) и Естонија (0,9).

Ове разлике међу чланицама могу се објаснити природним ресурсима земаља, структуром индустријских активности, улогом услужног сектора и грађевинским активностима, обимом и структуром потрошње различитих извора енергије.

Србија је имала најмању продуктивност употребе материјалних ресурса у Европи у 2019, где постоје подаци и за С. Македонију, Албанију и Босну и Херцеговину. Ове суседне земље имале су већу продуктивност ресурса од такође суседних Румуније и Бугарске.

Србија је у 2008. имала већу продуктивност употребе ресурса од Бугарске и незнанто нижу од Румуније, али је имала спорији раст ресурсне продуктивности.

Србија је повећала ресурсну продуктивност за 16,3% и мањи раст од Србије имале су Шведска и Мађарска, док је Норвешка једина смањила ресурсну продуктивност (могуће је, због промене курса норвешке валуте у односу на евро).

Закључак

Из приложених података јасно је да имамо убедљиво најнижу ефикасност употребе материјалних ресурса у Европи. Уколико желимо да повећамо њихову ефикасност могуће је спроводити политике о заштити природне средине које у ЕУ постоје. Уколико не желимо у ЕУ, може се активирати ресавска преписивачка школа, што је једноставније, или се могу тражити сопствена решења, што може да буде и опасније уколико непоштени људи раде на њиховом осмишљавању и реализацији.

П.С. Индустријска производња у Србији била је за само 4,6% већа у 2020. у односу на 2008, али је била већа за 17,8% у односу на ниво у 2012, која представља ниску основицу услед економске кризе (2008-2009) и фебруарског, предизборног, искључивања прерађивачке индустрије са снабдевања електричном енергијом, због екстремних хладноћа и повећане потрошње становништва струје за грејање.

Потрошња материјала (+17,1%) по јединици физичког обима индустријске производње (+4,6%) повећана је за 12%.