Srbija 1955-2011: BDP, zaposlenost i produktivnost

Srbija ima veliki broj nezaposlenih lica. Ovo je akutni problem koji traje decenijama i nije posledica najnovije ekonomske krize, koja ga je svakako produbila.

Prvi put je nezaposlenost izbila kao otvoreni društveni problem kada su započete ekonomske reforme 1965. godine. Problem je delimično rešen masovnim odlaskom na “privremeni” rad u inostranstvo. Pokušaji da se ublaži problem velike nezaposlenosti činjeni su tako što je osamdesetih uvedena obaveza da se zapošljavaju pripravnici, nezavisno od stagnacije ili pada proizvodnje, a devedesetih je uvedena zabrana da se radnici zbog ekonomskih sankcija UN otpuštaju.

Velika nezaposlenost u Srbiji posledica je niske efikasnosti ekonomskog sistema koji nije stimulativan i sposoban da iznedri zdravo preduzetništvo.

Komunistički period je uticao na stvaranje “radnog” mentaliteta kroz decenije, a postkomunistički period predstavlja jedan od najtragičnijih perioda u srpskoj istoriji, usled ratova u okruženju, ekonomskih sankcija, priliva izbeglica, odliva mozgova…

Može se reći da u prethodnih 70 godina gotovo da ništa nije delovalo stimulativno za razvoj privatnog preduzetništva i formiranje “fer” ekonomskog ambijenta. Privatna inicijativa se razvijala u talasima, oko granica legalnog poslovanja, u skladu sa trenutnom profitabilnošću, poput šverca cigareta, nafte, uvoza polovnih vozila (često i kradenih), i izostanak profitabilnosti uticao je i na brzi prestanak aktivnosti.

Prokomentarisaću podatke iz priložene tabele po redovima. Priložena tabela prikazuje prosečne godišnje stope rasta odabranih pokazatelja u izabranim periodima.

Prosečne godišnje stope rasta, u %
	BDP	Svet BDP 2000=100	Zaposleni	Produktivnost
1955-1960	9,1	3,8	7,4	1,6
1961-1970	6,2	5,5	2,9	3,2
1971-1980	5,9	4,0	3,9	1,9
1981-1990	-0,3	3,3	1,4	-1,7
1991-2000	-6,3	3,2	-1,1	-5,3
2001-2011	3,1	3,7	-1,6	4,8
1955-2011	2,3	3,9	1,6	0,7

 

Relativno brz posleratni ekonomski razvoj postignut je industrijalizacijom i elektrifikacijom kako bi se nadjačao klasni neprijatelj oličen u srpskom seljaku. Već početkom šesdesetih godina udeo industrije u BDP-u je nadmašio udeo poljoprivrede, a ne mnogo kasnije i broj radnika premašio je broj seljaka.

Da bi se ova velika komunistička pobeda realizovala nije bilo dovoljno samo da industrijska proizvodnja raste po dvocifrenim stopama, već i da što više ljudi napusti selo i ako već ne može da postane gradski radnik, a ono da bude makar polutan: dok prihodi od poljoprivrede zavise od vremenskih uslova radnička plata je izvesna.

Stoga je u drugoj polovini pedesetih pri gotovo dvocifrenoj stopi rasta BDP-a i zaposlenost rasla po fantastičnoj stopi od 7,4%. Ono šta baš i nije raslo, ili ne impresivno, bila je produktivnost rada. A produktivnost je rasla po skromnoj stopi uprkos činjenici da se radilo o velikim kapitalno-intenzivnim investicijama koje su trebale da dovedu do ogromnog rasta produktivnosti.

Tokom šesdesetih godina stopa rasta produktivnosti je udvostručena, ali je cena za njeno povećanje bila rast nezaposlenosti, uz pad stope rasta zapošljavanja na 2,9%. Privredna reforma iz 1965. godine uticala je na prvo ozbiljno ljuljanje socijalizma i dovela je do studentskih protesta 1968. godine, protiv socijalnog raslojavanja.

Sedamdesetih godina je ubrzano zapošljavanje, uz usporavanje rasta produktivnosti, a sve ovo su pratila velika, i do danas poslednja, investiciona ulaganja finansirana spoljnim zaduživanjem. Kao i do 2008. godine, zaduživanje nije moglo da traje dugo pri izuzetno brzom rastu ukupnog duga, te je drug Tito umro u pravom trenutku da uđe u legendu kao čovek pod čijom vladavinom se lepo živelo.

Bivša Jugoslavija je početkom osamdesetih godina ušla u ozbiljnu dužničku krizu koja je trajala do njenog raspada. Nemogućnost da se nastavi sa zaduživanjem, tačnije potreba da se servisira postojeći nivo duga uticala je na pad uvoza, a preko pada uvoza i na pad standarda građana, kao i uvozno-zavisnih aktivnosti (uvijek ista priča). Pri prosečnom smanjivanju BDP-a od 0,3% broj zaposlenih lica je povećavan po 1,4% prosečno godišnje, te je produktivnost rada smanjivana po 1,7% godišnje. Gomilani su viškovi radnika po preduzećima koji zapravo i nisu imali šta da rade, ali su zato primali plate. Što bi rekao Džoni: “pijem danas kavicu 20 puta, a efektivno radno vreme mi nije ni pet minuta”.

Mnogo ozbiljniji problem nastao je sa padom ekonomske aktivnosti tokom devedesetih godina, do 1993. godine posebno: u kratkom roku je došlo do obrušavanja ekonomskih aktivnosti koje nije bilo praćeno otpuštanjem novostvorenih viškova zaposlenih. Tokom devedesetih godina zaposlenost je smanjivana po stopi od 1,1%, tako što su ljudi čekali, u većini ne radeći dok čekaju ništa, da odu u penziju.

Treći grafikon pokazuje obračunate viškove zaposlenih pod pretpostavkom da je nakon 1980. godine produktivnost rada imala prosečnu godišnju stopu rasta od 2%. Po ovom proračunu već je do 1989. godine stvoren višak od oko 600 hiljada zaposlenih, on je dostigao maksimum u 1993. godini od 1,5 miliona, da bi 2000. godinu završili sa viškom zaposlenih od 1,4 miliona lica. (U 2000. godini postoji širi obuhvat zaposlenih u odnosu na 1999. godinu od preko 100 hiljada lica, tako da podaci nisu posledica ekonomskog rasta, već metodoloških promena).

Znači, u demokratske promene i privredne reforme smo ušli sa armijom lica koja efektivno nisu, ili nisu mnogo, radila. Uprkos ekonomskoj krizi od 2008. godine, nakon 2000. godine ostvaren je prosečan rast BDP-a od preko 3% godišnje, što je pri smanjivanju broja zaposlenih od 1,6% uticalo na izuzetno visok rast produktivnosti od 4,8% godišnje (do 2008. godine: BDP 4,9%, zaposlenost -0,6%, produktivnost 5,5%). Rast produktivnosti u prerađivačkoj industriji je bio dvostruko veći, ali tako što je zaposlenost prepolovljena.

Rastu produktivnosti rada prethodile su dve decenije njenog smanjivanja. U 2011. godini će, u odnosu na 1980. godinu, BDP biti manji za 29,3%, zaposlenost za 13,5%, a produktivnost rada za 18,4%! Nivo BDP-a uporediv je sa nivoom iz 1974. godine, zaposlenost sa 1976. godinom, a produktivnost rada sa 1970. godinom.

Šta se može zaključiti iz navedenih podataka i priloženih grafikona:

–        problemi u pogledu zaposlenosti i nezaposlenosti su višedecenijski i posledica su loših ekonomskih kretanja (spoljni dug, sankcije UN…);

–        radnici nisu krivi za nerad, i ne treba da se stvara opšta slika o Srbima kao o lenjim osobama. Sistem je decenijama unazad kreirao ambijent koji nije pogodovao razvoju preduzetništva, ali ni povećavanju individualne produktivnosti;

–        problemi su toliko veliki da će trebati najmanje 15 do 20 godina kako bi se promenio ekonomski ambijent u Srbiji i rešili problemi niskog BDP-a i produktivnosti, pri velikoj zaposlenosti i nezaposlenosti. Navedeni broj potrebnih godina je daleko manji od broja godina u kojima su problemi stvarani i uvećavani.