Srbi Sanaderi, a biće i Karamarkova, Crnoja…

Бављење историјом насеља, за шта користим књиге објављене у електронској форми на порталу Poreklo.rs, служи ми да разумем несрећну историју српског народа, а и личну несрећу јер, како је неки мудрац написао: обично су „народни усрећитељи“ дубоко несрећне особе (колико је Хитлер патио?). У тој потрази наилазим на сасвим другачију историју од оне коју сам учио у школи, што је и логично, јер сам одрастао у земљи „братства и јединства“ 30-так година након усташких злочина и комунистичког разбијања српског народа на нове народе од којих има старијих становника (како је Матија Бећковић рекао, да не може да припада народу који је 6 година млађи од њега). И тако, из Дедијерове Херцеговине се може сазнати да су најгоре усташе биле пореклом Срби, који су покатоличени, а онда им је забрањено да славе славе, након Аустријске окупације БиХ. У Дубровачкој републици је било забрањено закопавање православних,па су их пењали мртве на територију ван ове републике (а у Србији још увек деца уче о тој антисрпској творевини у позитивном контексту)… Данас сам започео да „обрађујем“ књигу Др. Душана Љ. Кашића „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“, па случајно налетех на Санадере. Нећу се изненадити ако нађем православне Павелиће, Туђмане, кога још (Артуковиће, Старчевиће, одавно). Карамарко је сложеница од Кара и Марко, Црни Марко, а то му дође као хрватски Карађорђе, велики борац за чистоту Хрватске од Срба, као што је и Карађорђе Србију очистио од Турака и Муслимана. Ово мећем на портал након гледања дневника РТС-а у коме је био неки прилог о некаквих издајицама. Свашта се из историје може научити. Само је још треба и читати.

Манастир Лепавина који је настао већ половином 16в био је духовни центар ових насеља. Основао га је 1555 један пустињак, Јефрем Вукодабовић, који је овамо дошао вјероватно са неког групом српских досељеника. Записано предање каже да је био родом из Херцеговине, али да је био хиландарски пострижник. И заиста везе Лепавине и Хиландара биле су и касније живе. Манастир је од давнине имао и своју парохију у коју су улазила села: Велика и Мала Брањска, Сесвете, Рушевац, Царевдар (у старини се звао Ословица), Миличани, Соколовац (у старини Кукавица), а касније и цијеле малопоганачка парохија (Мали Поганац и Ботиновац), која су села једно вријеме до 1821 припадала парохији Велике Мучне, а од великомучанске парохије припали су манастиру и Грабачани. Манастирски прњавор је у почетку имао мало кућа, али се њихов број повећао послије 1790г, кад је овамо дошло неколико босанских п, с којима је 1793г састављен уговор…

Поред тадашњег игумана Атанасија Јовановића овај су уговор пред владиком Кирилом Живковићем потписали прњаворци: Дмитар Узелац, Петар Миодраговић, Исо Дракулић, Симеон Поповић, Ђука Рахилић, Никола Радосављевић, Јован Мркша и Саво Басара. Није јасно шта је касније било с овим прњаворцима, али крајем 19в међу парохијанима лепавинске парохије не налази се ниједно од ових православних осим Поповића, али они вјероватно нису потекли од њих. Ево пописа православних лепавинских парохијана из 1898: Барберић, Бесецић, Богдановић, Виленица, Галовић, Гвозденовић, Годеч, Гојковић, Даниловић, Девић, Добричић, Драгосављевић, Ђурђевић, Зорчић, Иванић, Јанковић, Каламијер, Калинић, Корша, Крајиновић, Манојловић, Маринковић, Милаковић, Милановић, Миличић, Мрвош, Остојић, Петровић, Пинтарић, Покрајац, Поповић, Потурица, Пријић, Радмиловић, Радојчевић, Радотовић, Ратковић, Роботић, Саболовић, Санадер, Свибић, Смољановић, Станковић, Стојановић, Страјинић, Тандари, Хрзати, Чавић.

Поред манастирске цркве у којој смо исцрпније говорили на другом мјесту у лепавинској парохији постоји и филијална црква у Малом Поганцу, посвећена св. Стефану. У рачунима те цркве за 1786г (кад је била у саставу великомучанске парохије) имала је у каси 267 форинти. Турори су били Томо Стојановић и Вид Гвозденовић. У једном војном списку око половине 18в спомињу се из Малог Поганца и ова пр: Станковић, Јанковић, Радмиловић (и Радмилац), Маринковић, Коршић (Корша), Зорић, Херак и Поповић.

Лепавински калуђери су опслуживали не само села своје парохије, него и многе оазе православних у појединим градовима: Копривници, Канижи, Грацу, Крижевцима, Леграду, Загребу.