Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Александар Обреновић је владао Србијом десет година и у том периоду је десет пута мењао владу и три пута устав линк. Да ли је срамота тим временом утицала да се овај период „гура под тепих“, па се потенцирају славне победе српске војске 1914. и 1918, а оно шта је народ од својих власти подносио потискује? Можда је народ и добро живео, али је опозиција била немоћна да ограничи самовлашће младог краља.
Његов отац Милан је такође интересантна личност за проучавање као и буџет Краљевине Србије од које је добијао апанажу од 360.000 динара (Александар је узимао из државне касе по 1.200.000, што је мало мање од министарства правде (1,8 милиона), просвете и црквених пословa (3), иностраних дела (2,1), унутрашњих дела (3,2) – што би данас рекли млади: какав цар!), а у години смрти коштао је Србију 190.346,5 динара, мада је у 1901. живео само 42 дана (краљевска сахрана ипак заслужује оволики износ).
Најдрагоценију тековину владавине Александра представља сатира Радоја Домановића која је актуелна и данас.
Но, да се манем политике, овде прилажем спољну трговину Србије у његово доба из Статистичког годишњака за 1902. годину. Из њега се о тадашњем животу може сазнати мноштво детаља који су данас, у времену ИТ револуције незамисливи.
Србија се стицањем независности обавезала да изгради пруге у правцу Истамбула и Солуна, што је довело до презадуживања јавне касе и банкрота. Дефицит јавних финансија захтевао је суфицит у робној размени, како би се отплаћивали спољни дугови, што је вредност увоза, па тиме и општег стандарда становништва, потискивало наниже.
Највећи део робне размене обављао се са Аустро-Угарском и Немачком, што је и данас случај, уколико објединимо податке о размени са Аустријом, Чешком, Словачком, Мађарском, Словенијом и Хрватском.
Удео А-У у укупном извозу смањиван је са 88,3% у 1893 на 79,8% у 1902, Турске је преполовљен (са 4,3% на 2,1%), док је растао Немачке (са 3,4% на 7,6%), и нагло је увећан Белгије на 3,9% у 1902.
Збирни удео увоза из А-У, Немачке и Енглеске кретао се око 80% у целом периоду, а Турска је смањивала свој релативан значај са 6,1% у 1893. на 2,5% у 1902. Данас су кретања обрнута.
Када се погледа трговина по производима види се висока концентрација извоза и велика разуђеност увоза. У 1902. Србија није увозила само суве шљиве, пекмез од шљива и руде сирове.
Највећи удео у укупном извозу, у 1902, имале су свиње и прасци (23,4%), волови, бикови, краве и телад (17,1%), суве шљиве (12,4%), месо, сланина (8,9%), пшеница и раж (8,3%), пекмез од шљива (5%), кукуруз (3,7%)… Прва четири производа била су довољна да се покрије целокупна вредност увоза у тој години. Из детаљних података не можемо видети ни назнаке српског империјалног капитализма који је створио Југославију а окривљен је од комуниста као мотив за стварање тамнице народа. Увозом су подмириване готово све потребе за индустријским производима.
Од индустрије Србија је имала 9 пивара (са 156 радника), 181 млинова са 517 каменова (и 684 радника), и 66 осталих индустријских радњи са 3.926 радника. Ком су се то радништву обраћали Светозар Марковић и други напредни левичари из ових података није јасно.
У време Александра Обреновића Србија је за 9 година повећала робни извоз за 47,5% а увоз за 9,3% те је суфицит повећан 3,45 пута. У време његове владавине број становника Србије увећан је за 400 хиљада, са 2,2 на 2,6 милиона.
