Socijalna zaštita u Evropi

Евростат је објавио податке о социјалној заштити у ЕУ у 2016 (линк), а пошто има и података за Србију овде ћемо само изложити податке, како о апсолутном нивоу заштите тако и о уделима специфичних видова социјалних трансфера у БДП-у.

Могуће је извршити и динамичку анализу разградње система социјалне заштите у дужем периоду, од пада Берлинског зида када је тај процес у Европи започео, али то нам овде није тема (заправо је свих шест земаља за које постоје подаци повећало удео и то Француска, Данска, УК, Финска, Норвешка и Швајцарска).

Није нам тема ни то што се Французи буне када имају највећи износ трансфера у Европи (па онда вероватно и у свету, макар међу највећим), а наш народ ћути и када му се смањују плате у јавном сектору и пензије. Из млађих дана „мрачних деведесетих“ имам теорију о томе да што је народ сиромашнији то се мање буни, јер трчи као мува без главе по мрвицу хлеба. Лако је Французима када су 2016. имали 10.777 евра по становнику од социјалних трансфера, могу да блокирају Француску месецима и имаће даље да купе да једу, и што шта још. У Србији је од 2.393 евра за социјалну заштиту 1.079 евра (по куповној снази валуте, на буквалних евра) ишло на пензије, а и од тих пензија живела су и запослена деца пензионера, па и унуци, уколико их у Србији има.

У целој ЕУ ниво издатака за социјалну заштиту је благо смањен, са 28,4% у 2015. на 28,2% у 2014, а највећи релативни ниво заштите постојао је у Француској, Финској и Данској, а преко 30% издатака од БДП-а имали су још и Аустрија, Белгија, Италија, Шведска и Холандија.

Србија је имала 21,5%  удео социјалне заштите у БДП-у и трећа табела приказује структуру овог процента: највише је ишло на пензије (9,7%), затим на здравство (5,2%), на социјално угрожене 2% и по 1,3% за инвалидску и породичну помоћ.

У односу на 2008. у ЕУ је повећан релативан удео социјалне помоћи, јер је у тој години износио 25,9% и социјална заштита представља економски амортизер када се догађају економске кризе, јер када инвестиције падају, под утицајем кризе, као и плате и број запослених у приватном сектору, укупан економски пад био би много дубљи да не постоје трансфери који су релативно стабилни, а и у кризама се повећавају за помоћ незапосленима.

У Србији је социјална заштита смањена са 22,9% у 2008, на 21,5% у 2016, што је утицало и да се повећа социјална неједнакост мерена Џини коефицијентом.

Србија је у 2016, према Евростату (а овде израчунато на основу удела социјалне заштите у БДП-у и њеног номиналног износа) имала 38,1% од просечног БДП-а у ЕУ, јер је наш износио 11.132 евра, а просечни је био 29.193 евра. Суседна Бугарска (БДП 15.587 евра по становнику) и Румунија (17.956) су нам већ толико одмакле у нивоу развијености да и при мањим уделима социјалне заштите у БДП-у имају њене веће вредности. Подаци не садрже БиХ, Албанију, БЈР Македонију и Црну Гору, а како бисмо међу овим земљама тражили утеху да су у неком виду социјалне заштите мање трошили у односу на Србију.

Углавном, са 38% од просечног БДП-а у ЕУ и са 21,5% од БДП-а за социјалну заштиту имали смо 29,1% од просечних издатака у ЕУ за ову намену. Удео се кретао у распону од 11,5% за становање до 51,7% за социјално угрожене. Пензије су биле на 33,9% од просечних издатака по становнику, али овај податак би требало кориговати наниже за натпросечан удео пензионера у становништву Србије.

Са 2.393 евра социјалне заштите по становнику и по куповној снази валуте од Србије је мању, незнатно, вредност издатака имала само Турска – 2.266 евра, јер је при при БДП-у од 18.887 евра (69,7% изнад просечног у Србији) имала најнижи удео социјалне заштите у Европи: само 12% БДП-а. Ипак, овај податак за Турску односи се на 2015, а ова земља је повећала трошкове социјалне заштите са 1.401 евра у 2008 на ових 2.266 евра. То је за 7 година просечно повећање од 123 евра па су вероватно у 2016. дошли и до 2.400 евра.

У приложеној табели обележени су подаци за државе које у одређеном виду заштите имају мању вредност од Србије. Мој малени допринос анализи, сем „кречења“ био је да ставим у однос збирну вредност треће и четврте колоне са другом колоном: колики је % административних и других трошкова у односу на непосредне издатке за социјалну заштиту. Ово сам учинио ради прича у медијима колики је фонд зарада у пензионом фонду у Србији или у сличним институцијама. У ЕУ је овај однос 3,8%, у просеку, и Србија је са 2,55% битно испод просека. Дакле, фонд зарада у пензионом фонду и у другим видовима заштите у Србији није велики, а у односу на вредност новца који трансферишу. Изненадили су ме екстреми који су „истрчали“. Највећи удео административних трошкова имају у Швајцарској (9,01%), затим у Француској (7,1%) а изнад 5% су још у Белгији, Литванији и Холандији.

 

Из приложене табеле види се да је Србија имала убедљиво најмање расходе за здравствену заштиту и за пензионере. Мање издатке од Србије је имала само Турска код помоћи инвалидима и помоћи деци и породици, док је код последње три категорије (незапослени, становање и социјална инклузија) вредност помоћи у односу на Србију била мања код већег броја земаља ЕУ. Код социјалне помоћи угроженима чак 11 земаља ЕУ и Исланд и Норвешка имали су мање издатке. Ово може да буде последица мањег броја социјално угрожених у овим земљама, али и лошег циљања социјалне помоћи у Србији. Пошто је њихов удео у укупној социјалној заштити у Србији 9,4% то значи да би се бољим циљањем помоћи социјално угроженима могло уштедети на овим трошковима и средства преусмерити на друге намене, попут дечје заштите или бољих здравствених услуга.

Трећа табела приказује уделе социјалне заштите у БДП-у по наменама. Она би требало да буде предмет јавне дебате (када бисмо још и јавност имали) о томе коме је потребно више а коме мање пореза и трансфера. Јер држава се у коначном на то и своди, осим спољне и унутрашње безбедности врши опорезивање и троши тај новац на различите намене.

Осврнућу се само на два издатка: пензије и дечији додатак. Са уделом пензија од 9,7% Србија не стоји лоше и мноштво је земаља у Европи са битно већим релативним издацима за ову намену. Удео од 1,3% издатака за дечију заштиту је мали, посматрано из угла демографске катастрофе у којој се налазимо и битно је нижи од просечних 2,4% у ЕУ. Циљ би требало да буде 3% и то за директно подстицање рађања, а не за постојећи ниво заштите. Више од 3% издвајају Луксембург, Данска и Немачка па би лепше било да се српска деца рађају у Србији а не у овим земљама.