СФРЈ у 1980: Ранг општина по стопи запослености и личним дохоцима по запосленом

Просечан износ личних доходака (ЛД) по становнику у СФРЈ у 1980. износио је 24.135 динара, а по запосленом је износио 91.619 динара.

Посматрано по становнику, од 471 општина само њих 128 је било изнад просечне вредности, а то је и логично јер су највећи градови са највећим бројем запослених и просечним зарадама били у врху листе.

У тих 128 општина живело је 9.689.392 становника и имали су у просеку 38.283 динара по становнику од запослених у друштвеном сектору.

У преосталих 343 општина живело је 12.776.012 становника и њихов просечан приход од зарада био је 13.390 динара по становнику.

Разлике су много мање код самих зарада: у просеку су износиле 91.585 динара, у томе у првој групи 101.453 динара, а у другој групи 75.632 динара.

Дакле, разлика у приходима од зарада по становнику била је много више последица стопе запослености становника у друштвеном сектору него разлике у просечним зарадама.

Пођимо од стопа запослености.

Просечна стопа запослености у СФРЈ износила је 26,3%: 5,9 милиона запослених на 22,5 милиона становника. Већу стопу запослености од просечне имало је 154 општина а мању преосталих 317 општина.

У првих 50 општина према стопи запослености, осим словеначких и хрватских нашли су се Будва на 18. месту, Нови Сад на 22., Тузла на 27., Штип на 30., Београд на 33., Сарајево на 41, Ниш на 43., Цетиње на 44. и Титово Ужице на 48. месту.

На дну листе нашле су се општине из уже Србије, са КиМ и из БиХ. На листи нема ни једне општине из Словеније и Македоније, а из Црне Горе на листи је само Плав и из Хрватске само Дрниш.

Међу 50 општина са највећим просечним зарадама по запосленом чак 35 је било у Словенији и 7 у Хрватској.

Изненађује Обровац на 2. месту, иза Љубљане и овде сам пажљиво проверио податке, да бих потврдио ову чињеницу. Будва је на четвртом месту и овде је проверена тачност уноса података.

Након Будве, ван Словеније и Хрватске, следи Нови Сад на 15. месту, Београд на 29 (који је имао готово једнаке зараде као и Загреб), Котор на 31., Глоговац на 36 (проверено!), Панчево на 43., Посушје на 48. и Сарајево на 49. месту.

Од главних градова ван листе био је Титоград на 102. месту и Скопље на 145. месту.

Дно листе представља „шарениш“ општина из свих република и КиМ сем Словеније и АП Војводине..

Хрватску представљају општине Озаљ и Ластово.

Из Црне Горе ту су Даниловград и Плав.

Из Србије ван АП на листи су: Књажевац, Сурдулица, Бабушница, Медвеђа, Бојник, Бела Паланка, Титово Ужице[1],  Коцељева, Лебане, Димитровград, Власотинце и Гаџин Хан.

Из Македоније су: Неготино, Дебар, Берово, Кичево, Свети Никола, Брод, Виница, Крива Паланка и Валандово.

Из КиМ ту су: Пећ, Косовска Каменица, Ђаковица, Гњилане, Дечани, Подујево Србица, Урошевац и Вучитрн на дну листе.

Из БиХ на листи су: Босанска Крупа, Лакташи, Гламоч, Шековићи, Босанска Дубица, Кисељак, Велика Кладуша, Невесиње, Србац, Шипово, Купрес, Груде, Сребреница и Читлук.

Сиромаштво у бившој СФРЈ била је много равноправније распоређено у односу на изобиље.

---

[1] У Статистичком годишњаку је очигледна грешка јер је чист лични доходак привредних делатности 2.249,9 а ванпривредних 411,3 па је њихов збир 2.661,1 милиона динара, а не 1.661,1 како је одштампано. Исправка би дала просечан доходак од 93.427 динара у Титовом Ужицу, што би је га попело на 91. место ове листе.