Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Цитат Ернеста Сабата поводом:
Све то, рећи ће неко, нису ништа друго до митови, у које се некада веровало. Међутим, у време када су мисао и поезија били јединствени израз духа који је прожимао све, почев од чаролије обредних речи до представљања људских судбина, од призивања богова до обраћања боговима кроз молитве, човек је био у стању да истражује космос не нарушавајући хармонију са боговима. Данас немамо једну повест, једну причу која би нас спајала као народ, као људе, и која би нам омогућила да оставимо траг у историји за коју смо одговорни. Процес секуларизације претворио је у прах хиљадугодишње обреде, космогонијска тумачења, веровања која су била толико укорењена у човечанству као што су она о поновном сусрету са умрлима, исцелитељској моћи крштења или опроштају грехова.
Како, међутим, могу да буду лажне велике истине које нам откривају људско срце кроз неки мит или кроз неко уметничко дело? То што нас још увек узбуђују згоде и незгоде одрпаног витеза из Ла Манче[1] јесте зато што нам нешто тако смешно као његова борба против ветрењача открива поражавајућу истину о људској судбини. Исто се дешава и са сновима, о којима се може рећи све сем да су лаж. Када су, међутим, људи проценили оно рационално у себи, потцењено је све што није имало рационално објашњење. Зар је уопште могућно објаснити оне велике вредности које чине људски живот, као што су лепота, истина, солидарност или храброст? Мит, као уосталом и уметност, изражава једну врсту стварности на једини начин на који може да буде објашњена. Он, у суштини, одолева покушајима рационализовања, и његова парадоксална истина пркоси свим категоријама аристотеловске или дијалектичке логике. Кроз та дубока испољавања свог духа, човек додирује саме основе свог постојања и постиже да свет у коме живи задобије смисао којег нема. Управо због тога, сви филозофи и уметници, увек када су тежили да достигну апсолут, морали су да прибегну неком облику мита или поезије. Јасперс[2] је сматрао да су велики драматурзи старог доба изливали у својим делима трагично сазнање, које не само да је гледаоце узбуђивало већ их је и преображавало, и због тога су драматурзи постајали проповедници етоса свога народа. И сам Сартр, хотећи да нам представи драму Француза под окупацијом нациста, написао је Муве, што, у основи, није ништа друго него адаптација древне Есхилове драме Орестија[3] о оном трагичном јунаку који се храбро борио за слободу.
Највеће осиромашење једне културе јесте тренутак у којем неки мит у народу почиње да се дефинише као лаж. То се догодило у класичној Грчкој. Пошто су срушени ондашњи митови, Лукреције[4] приповеда да је видео „ојађена срца у свим домовима; прогањан непрестаном грижом савести, ум није био кадар да се растерети и био је принуђен да олакшање потражи у упорном јадиковању“. Као и кућа што се руши када се поруше њени темељи, тако и заједнице почињу да пропадају када њихови митови изгубе свој сјај и своју снагу.
У том осиромашењу атрофирају дубоке способности душе, које су толико повезане са људским животом попут љубави, маште, инстинкта, интуиције, да би се до крајности развиле оперативна интелигенција и практичне и утилитарне способности.
Суочени са неизрецивим питањима бескорисно је да покушавамо да им се приближимо помоћу дефиниција. Немогућност филозофских, теолошких или математичких трактата да дају одговоре на велике непознанице, открива нам да је коначна људска судбина изван могућности чулног опажања и, стога, неухватљива.
Када сам 1951. године, у Људима и зупчаницима[5] објашњавао ово становиште, интелектуалци су се жестоко и са иронијом обрушили на моју књигу. Али сада, суочен са рањивошћу или пак пропашћу Разума, Политике и Науке, човек лебди у празном простору не налазећи место ни на небу ни на земљи где би могао да пусти корење, док бива загрцнут информацијама које не може да свари и од којих не црпи никакву храну.
„Да ли је могуће да је човек, упркос свим изумима и напретку, упркос култури, религији и спознаји света, ипак остао на површини живота?“ Са тугом, са сетом каква прати неостварене пројекте, не преостаје нам ништа друго него да потврдно одговоримо на Рилкеово[6] питање, јер знање је верност људској судбини. Шта је човек ставио уместо Бога? Није се ослободио култова и олтара. Олтар се задржао, али то више није место жртвовања и пожртвовања, већ благостања, култа самога себе, поклоњења великим боговима екрана.
Ернесто Сабато „Отпор“, стр. 43-46. Плато издаваштво, превод са шпанског Славица Којић.
На Шарићева питања имам болна сећања.
„Костићу, јеси ли ти предсједник српске академије наука (САНУ) или академије наука у Србији (АНУС)? Шта радиш у емисији код Јелене Обућине на Њузмакс Адриа, шта радиш на Н1, шта радиш у Данасу? Да ли је теби као неурoлогу јасно да ти медији раде српском друштву оно што Паркинс, Алзхеимер Хунтингтонова болест раде мозгу?“
Мој покојни брат, Братислав Здравковић био је на Институту за неурологију у новембру 2016. на испитивању како би се потврдило да има наследну хантингтонову кореју. Писмену потврду о болести нисмо добили, а брат је добио изузетно јаке лекове који су му умртвили тело како би одстранили невољне покрете. Професорка неуропсихијатрије је мојој мајци упорно говорила да их избаци где је мајка само преполовила дозу бојећи се неуролога.
У октобру 2017. констатован му је рак плућа уз процену да се развијао око годину дана. Никада нисмо осетили љутњу према Институту за неурологију због лекова којима му је, као пушачу, вероватно изазван рак плућа.
До тада сам се водио мишљу Сартра из Куге, да је немогуће да човек умире истовремено од две тешке болести. И комисија или колегијум на онкологији су га посматрали зачуђено јер нису у пракси виђали болесника од две тешке болести истовремено, одбијајући операцију плућа као окаснелу.
Лекови који лече једну болест могу да изазову другу.
Неуролошки лек „признање Косова“ може да уништи Србију и Србе свуда у свету као галопирајући рак у кратком року.
Нисам неуролог ни неуропсихијатар. У потрази сам за спасењем душе кроз Сабата, Шарића и друге часне мислиоце удаљене од прљавштине свакодневице и великих богова екрана.
[1] Витез из Ла Манче, односи се на Дон Кихота, лик из истоименог романа шпанског писца Мигела де Сервантеса Сааведре (1547-1616). – Прим.прев.
[2] Јасперс, Карл (1883-1969), немачки филозоф, један од водећих представника филозофије егзистенције. – Прим. прев.
[3] Есхил (525-456 пре н.е.), хеленски песник, драмски писац и глумац, оснивач и творац хеленске трагедије. – Прим. прев.
[4] Лукреције Кар (96-55 пре н.е.), римски филозоф и песник. – Прим. прев.
[5] Људи и зупчаници, Сабатова књига огледа. – Прим. прев.
[6] Рилке, Рајнер Марија (1875-1926) један од највећих немачких песника – Прим. прев.