Saobraćaj: Bezbednost i zaposlenost

Pre petnaestak godina sadašnji kumovi su mi ispričali priču po dolasku sa letovanja u Crnoj Gori. Imali su duhovitog šofera koji je uključio mikrofon i zabavljao je putnike kroz crnogorske planine. U jednom trenutku je počeo da poziva putnike da podignu po jednu ruku, dajući prvi primer. Kada je rekao da svi podignu obe ruke putnici su uplašeno krenuli da dobacuju i da će da pevaju, samo da on drži ruke za volanom.

Prilikom povratka iz Jagodine za Beograd, pre nekoliko nedelja, odsekao sam se od straha. Vozač autobusa se požalio kako 38 sati nije spavao, da je sve vreme vozio. Meni je došlo da mu zapevam, samo da ne zaspe do Beograda.

Napravio je kratku pauzu pa smo malo pričali. Kaže da je ogroman rast posla zbog morskih tura, gastarbajterskih po Evropi uz uobičajenu mrežu linija po Srbiji. Pitah ga pa što ne zaposle sezonski vozače, našta mi, naravno ništa nije mogao odgovoriti.

U javnosti je krenulo licitiranje o mogućem padu broja zaposlenih ukoliko dođe do novog udara krize. Pri tome u Srbiji nema sezonskog rasta broja zaposlenih (mada ima odliva radne snage u Crnu Goru i Grčku na sezonski rad), poput rasta u Hrvatskoj i Crnoj Gori u ugostiteljstvu. Zaposliti više radnika kako bi se udovoljilo povećanoj tražnji za uslugama je logična posledica rasta obima poslovanja. Ukoliko se to ne radi ugrožava se opšta bezbednost. I sad, treba da se dogodi neka velika nesreća kako bi se pokrenulo pitanje prava radnika na odmor i normiranje rada kao elementa bezbednosti u saobraćaju.