Робна размена Украјине

Украјина није имала среће да је воде економски експерти какве је Србија имала. Има неких наших који су и Украјину усрећили, а има и страних којима су и Србија и Украјина биле захвалне учионице за макроекономију. Много тога заједничког и сличног имају ове две земље, али то ми није тема.

Када сам видео да је дефицит у робној размени Украјине за 20 година износио 96,9 милијарди евра интуитивно сам помислио да је немогуће да у овом показатељу буду бољи од Србије, те проверих наше податке, и задовољно потврдих интуицију, јер је код нас он износио 108,1 милијарди евра. Као што написах, имамо ми економске експерте за извоз, а и било их је, или их још увек има, који предају у далеким земљама на тему „како смо усрећили Србију“.

Без те намере упоређења прилажем графикон о годишњим вредностима робне размене Украјине, као релативно велике земље, и Србије са овим стабилно растућим линијама испод украјинских.

Са графикона се може лако уочити колико смо се ми економски усрећили јер смо живели у стабилним условима, а у поређењу са Украјином, где су се ове линије, таласи, извоза и увоза ломиле као да ју је неки цунами погодио. Најстабилнија линија на свету је материјална смрт, а одмах уз њу је српски економски успех: стабилан да нема стабилније појаве од њега.

Поређење промена у структури робне размене на нивоу производа није могуће услед промена царинских шифара те је овде значајнија информација о тренутном стању извоза и увоза док су промене по партнерима много интересантније и додате су испод ових производних детаља.

Најважнијих 20 производа учествује са 58,6% у укупном извозу Украјине а међу њима је осам житарица и индустријских биљака и остатак чине руде гвожђа и производи од гвожђа и челика. Украјина припада највећим светским извозницима кукуруза, сунцокрета, пшенице, јечма, уљаних репица, соје као и индустријских сировина и полупроизвода.

Са овом сировинском извозном основицом логично је да трпи јаке ударе са берзи примарних производа па јој је робна размена као океански таласи након цунамија: када падну берзанске цене, смањи се и могућност увоза, и обратно. Додавање података за Русију било би злонамерно, те ћемо остати само на поређењу са Србијом из првог графикона.

Код увоза, осим нафте и гаса, и деривата нафте, највећу вредност имају путничка возила, телефони и лекови. Изненађујуће је да је више од половине укупне вредности увоза аутомобила у 2020. било куповина хибридних возила на мешани погон, бензински и електрични (870340) и дизел и електрични (870350). У Србији увоз ових хибридних аутомобила има симболичне вредности па би било интересантно испитати да ли су неке стимулативне мере коришћене како би се дошло до оволико великих вредности увоза: 1.072 милиона бензин-електричних и 638 милиона евра дизел-електричних.

Уколико се извозе житарице, индустријско биље и индустријске сировине онда је логично да највећа вредност извоза иде у Кину и друге многољудне и густо насељене земље, попут Индије, Египта, Индонезије и Саудијске Арабије. Окретање леђа Русији и поглед на запад уочљиви су из чињенице да је 2001. Русија била осам пута важније тржиште за пласман од Пољске. У 2020. вредност извоза у Пољску била је већа за 27% него у Русију.

На увозној страни, окретање леђа Русији није могла да задовољи само Пољска, својом извозном понудом већ су и Немачка и САД морале да штете пласманом својих производа у ову симпатичну земљу. Увоз из Русије смањен је са 36,6% на 8,4% од укупног и то је отворило украјинско тржиште не само Кинезима, већ и споменутим Немцима, Пољацима, Американцима, Турцима, Италијанима, Французима.

Овај списак угледних земаља подсећа и на исељавање из Украјине ка Пољској, Немачкој и даље на Запад. А, уколико дође до оружаног сукоба са Русијом, Запад ће решити, макар краткотрајно, проблем са белом кугом и недостатком радне снаге. Надајмо се да до сукоба неће доћи.

Шта рећи након ових података и закључити паметно?

За разлику од Украјине и Русије, Србија не мари за територије већ максимално економски напредује. Одавно смо се решили паметних и вредних људи те нам они шаљу новац у много већим, макар релативно, количинама него што ће Украјинци и Руси то икада успети. Ми нисмо имали концентрационе логоре за тамањење сопственог становништва, већ само институције за преваспитавање и политику отворених граница. Из нашег искуства би Украјина могла да научи много, на пример да поклања земљу странцима, или да је продаје по симболичној цени, свашта још, али нисмо ту да делимо бесплатне савете.