Robna razmena Srbije od 1864.do 1911. godine i najvažniji proizvodi u robnoj razmeni u 1911. godini

Nekada davno, kada je Srbija plaćala danak Turskoj, kada je priznata kao nezavisna država, i kada se proglasila kraljevinom, kao i kada se spremala za novi oslobodilački rat protiv Turske, ona je bila siromašna seljačka zemlja. Ali i takva siromašna bila je zemlja slobodnih seljaka još od Prvog Srpskog ustanka 1804. godine, kada je relativno mali broj seljaka u Evropi imao tu privilegiju da bude slobodan. Osim slobodnih seljaka imala je i brz razvoj varoši, modernizaciju i razvoj kulture i institucija. Imala je i suficit u trgovini sa inostranstvom. Reklo bi se da je imala gotovo sve što danas nema. Da, da, imala je i oštru kritičku misao protiv apsolutizma, poltronizma i drugih izama… Ali, eto, mi smo tu samo da „konstantujemo“, kao živuća bića na istim prostorima na kojima su naše pradede ispisivale herojske stanice naše prošlosti. Da bi ona bila herojska, osim junačkog srca trebalo je i oružja, a ono je kupovano u velikim količinama pred Prvi Balkanski rat, za koji su ovde podaci o spoljnoj trgovini izloženi, kao poslednjoj mirnoj godini u kojoj su Srbi živeli baš u Srbiji.

Trebalo je i drskosti, a ne samo novca, pa da se pred rat sa Turcima upravo od Turaka kupuje oružje za šta prilažemo podatke. Ipak, posedovanje novca je odlučujući faktor, a drskost, hm…

Šta nam kažu tadašnji podaci o robnoj razmeni vazalne, nezavisne i kraljevske Srbije?

Od 45 godina sa trgovinskim podacima u 15 godina je imala deficit u trgovini sa belim svetom, a u 30 godina je imala trgovinski višak. Ovaj višak je naročito bio važan kada su plaćane ogromne kamate na spoljni i državni dug u poslednjoj deceniji pretprošlog veka.

Deficit u trgovini zabeležen je u periodu od 1864. do 1868. godine i u 1871. godini. Onda se malo parica štedelo pred Srpsko-Turski rat iz 1876-1878 godine, da bi obnova i izgradnja železnice kroz Srbiju izazvali novi trgovinski deficit od 1879. do 1886. godine.  E kad je pruga kroz Srbiju završena, i kad je dugove trebalo vraćati, a kamatu plaćati, ušlo se u najduži period sa trgovinskim suficitom koji je trajao 24 godine, do Prvog Balkanskog rata. Ima li nekakve sličnosti sa našom sjajnom sadašnjošću? Baš nikakve.

Da bi tadašnje vrednosti i jedinične cene približili današnjim potrebno je pribeći sitnoj matematici. Tadašnja Austrijska kuna vredela je 1,0495 dinara. Američki dolar je vredeo 5,08 kuna, te je dolar vredeo 5,33 dinara. Od tada je dolar izgubio vrednost 24,4 puta, pa dolazimo do toga da u sadašnjim dolarima tadašnji dinar vredi sadašnjih 4,58 dolara (24,4/5,33). Kada jedan dinar iz tabele pomnožimo sa 4,58 dolara koji danas vrede oko 84 sadašnjih dinara dolazimo do toga da je tadašnji dinar vredeo oko 385 sadašnjih dinara. Da li je neko razumeo ovo, ili sam ja zapravo sve ovo pogrešio?

Da ponovimo operaciju: izvoz iz 1911 godine vredan 116,9 miliona dinara, vredeo je 21,9 miliona tadašnjih dolara. U sadašnjim dolarima (slabljenje 24,4 puta) to je 535 miliona dolara, pa kada se podeli 535 miliona dolara sa 116,9 miliona dinara dolazimo do odnosa da je tadašnji dinar vredeo 4,58 sadašnjih dolara.

Trgovinski partneri Srbije već su bili prikazani, ali lepe ilustracije treba ponavljati. Mislim se nešto, da li treba promeniti ilustracije, umesto grafikona i tabela, kako bi posetiocima nakon pristupa portalu bio manje mučan utisak?

 

Kakvu nam priču mogu ispričati podaci o trgovini na nivou proizvoda? Pre angažovanja lupe, treba navesti da je 88,8% ukupnog izvoza bio poljoprivredni izvoz, dok je ostatak od 11,2% bio izvoz rudarstva (samo bakar objašnjava 8,2% od ovih 11,2%, te je zanatski i industrijski izvoz manji od 3% ukupnog), zanatstva i industrije. Poljoprivreda je u uvozu učestvovala sa 19% te je više od četiri petine uvoza bio industrijsko-rudarsko-zanatlijski. Posmatrano iz sadašnje perspektive Srbija je bila resursno-bogata zemlja, poput Novog Zelanda ili Čilea, te je mogla da zadovolji sve svoje industrijske potrebe izvozom par najvažnijih poljoprivrednih proizvoda.

Prvih 50 proizvoda objašnjavalo je 96,6% ukupne vrednosti izvoza, dok je kod uvoza to bilo 60,4%.

Kod izvoza suve šljive, pšenica i kukuruz su bili dovoljni da se objasni 40% vrednosti ukupnog izvoza u 2011, pardon u 1911 godini, a kad im se doda još i svinjsko meso, u količini od 8,8 hiljada tona, dolazimo do polovine ukupnog izvoza. Dodamo li ovim proizvodima još i bakar, goveđe meso, volove i ječam dolazimo do preko dve trećine ukupne vrednosti izvoza. Pošto su među 50 najvažnijih proizvoda čak 43 poljoprivredna, vredelo bi truda da se uporede tadašnje količine izvoza sa sadašnjim. Na primer, tada se izvozilo 6.457 tona pasulja, a sada se uvozi dvostruko veća količina. Ili, godišnje se izvozilo 3.345 konja i kobila, a sada ih živostojećih u Srbiji nema 3 do 4 puta više. Pominjati izvoz 17.784 volova tada nema uporedivu kategoriju u sadašnjem izvozu, osim možda sa emigracijom, ako odlazi u inostranstvo bez želje da zasnuje porodicu. U stogodišnjem periodu Srbija je značajno napredovala jer je pred Prvi srpski ustanak izvozila svinje i goveda, što je činila i pred Prvi balkanski rat, ali je u međuvremenu, a 100 godina je dovoljno dug period, je krenula da izvozi zaklanu stoku, čak i prerađenu. Tako je u 1911 godini izvoz svinjskog mesa težio 8.823 tone, a živih svinja i prasića je bio pet i više puta manji, što važi i za goveđe meso, ali ne i za ovce i ovnove koji su napuštali Srbiju u brojci od 61.988 grla te godine. Sad, nakon 100 godina ne možemo poreći činjenicu da smo napredovali. Meso, mesne prerađevine i živu stoku (izuzev goveda u BiH) više niti izvozimo, niti imamo, ali nam i ne trebaju jer smo civilizacijski napredovali pa uveče gladni možemo uživo na Farmi gledati neki novi, moderan tip uzgoja i ponašanja.