Restitucija i siva ekonomija

Путујући за Јагодину обилазним путевима уживам у застајкивању, у пределима, а понекад и у причи са случајним људима. На изласку из Младеновца, поред бензинске пумпе „Агора“, застао сам да упитам продавца кромпира да ли сам на добром путу према Смедеревској Паланци. Младић је био разговорљив, па ми је рекао и прецизну колометражу, и још пуно ствари које нисам питао.

Пошто сам се вратио до аута, бацих поглед на картон на коме је писало 200 динара за џак кромпира, па се опет вратих и уз неки мој коментар (о непознавању сорти јер сам давно са баком ишао у поље), након куповине џака потекао је разговор.

Има 25 година, супруга је у седмом месецу трудноће, прекјуче је остао без посла, да би јуче изашао да продаје кромпир. Комунална полиција га је одмах терала са тог места па је увече отац звао њеног шефа и питао да ли да му син продаје дрогу, пошто ваљда те продавце не јуре, и зашто да му не допусте да продаје уколико их има пет у кући и нико нема посла.

Упитах га за порекло, да ли је из Баташева где живи, а он ми рече да је из Београда. На мој збуњени поглед и упит „из Београда“ почео је да ми прича како му је прадеда имао куће у неколико улица у центру града, да се прабаба развела и вратила у своје село Јагњило и овај разговор би текао и текао. Помислио сам да запалим још једну цигарету, јер је младић баш био расположен за причу и за изношење својих ставова, али ме је ипак пут до Јагодине чекао и жеља да одем на пијацу до 2-3 сата поподне како бих купио сир, кајмак у друге потрепштине по нижим ценама од београдских.

И тако, овде само преносим мучан утисак о апсурдности судбина: са једне стране потомци бивших милионера продају џакове кромпира уз пут, а са друге потомци комуниста пливају у милионима и раскућују Србију продајући њено земљиште, воду, и ваздух ће доћи на ред (уз спин питање: приватизација или концесија).

Ја се залажем за реституцију иако потичем из најсиромашнијих породица из Ћићевца и Трешњевице код Параћина. Правда као принцип.

У повратку у Београд пролазим кроз некада великих села, већа од многих садашњих градова (Крњево, Лозовик…), па преко Смедерева, Ковина, Баваништа и Панчева. Уз хиподром у Лозовику постоји мала ергела коња где застанем са коцкама шећера да нахраним неколико понија. Овога пута била су само два бела… (биће и о њима прича)

И тако, лепа је наша Србија, и била би још лепша када би је сви једнако волели и поштовали, и учинили по неко добро дело у њену корист.