Регистрована путничка возила у Србији и у Европи, 2002-2019.

Након места становања путнички аутомобили представљају друго по значају материјално обележје квалитета живота. Великим порезима и мерама за спречавање урбаног загађења може бити спречен раст њиховог броја, али не и њихова материјална вредност и лични значај. Пореским мерама становништво великих урбаних центара може бити натерано да користи јавни превоз (уколико поседовање аутомобила превише кошта), а и без пореских мера то може постати једноставније уколико је саобраћајно загушење приватним аутомобилима толико велико да је коришћење метроа или других видова јавног превоза брже и лакше.

Србија је у XXI век ушла материјално обогаљена санкцијама и бомбардовањем у последњој деценији XX века. Људи су били материјално гладни и жељни „златних седамдесетих и осамдесетих“ година прошлог века, и основна материјална ситост се постизала, у претходних 20-так година, куповинама путничких возила и одласцима на море.

Да би се уклонио део материјалне глади у Србији су власти све време, биле оне жуте, плаве, црне или црвене, гледале слободно на увоз „половњака“ те смо се уз друге земље источне Европе претворили у гробље (ис)коришћених аутомобила на западу. Последица лакоће задуживања (кредита за аутомобиле, лизинга…) и раста зарада изражених у еврима била је повећање броја регистрованих аутомобила у Србији за 55,1%, од 2002. до 2019, и у овом периоду смо били на десетом месту међу 33 европске земље. Најбржи раст броја регистрованих путничких возила имали су Турска (2,7 пута), па Румунија (2,3) и Пољска (2,2) а већи од Србије имали су још и Кипар, Естонија, Словачка, Чешка, Финска и Ирска. Србија између Ирске на 9. и Малте на 11. месту изгледа веома добро.

Најмањи релативан пораст броја аутомобила имале су Немачка (+6,1%) и Француска (+8,8%) које уз Италију (+17,3%) имају највише аутомобила у Европи и 49,6% од свих у ЕУ у 2019 (57,2% у 2002. и 52,5% у 2010).

Србија је (без података за АП Косово и Метохију) у овом периоду остала без званично 553 хиљада становника, али је повећала број регистрованих аутомобила за 741 хиљаду, те је и однос броја аутомобила на број становника значајно унапређен (са 179 на 300 на 1.000 становника)..

Од 2002. до 2019. Србија је имала двоструко већу стопу раста броја регистрованих аутомобила од просечне за ЕУ: +55,1% према +27,1%. Од 2010. године је број регистрованих аутомобила у Србији релативно убрзан на просечан у ЕУ, јер је њихов број у Србији повећан за 33,1% а у ЕУ за само 14,2%. Бржи релативан пораст од Србије имало је само пет земаља и то: Турска, Румунија, Естонија, Словачка и Пољска.

У овом истом периоду смањен је број аутомобила у Литванији за 11,4% а најспорији раст имале су Француска, Грчка и Италија, а мањи од 10% још и Бугарска и Словенија.

Србија је од 2010. до 2019. повећала број регистрованих аутомобила за 518.203 а смањила је званични број становника за 346 хиљада. У том периоду, као и у дужем од 2002, Београд је имао раст броја становника док су остала подручја Србије пустела.

Пошто у општинских годишњацима постоје подаци о регистрованим путничким возилима од 2002. податке за Србију сам развукао у временску серију како бих упоредио наше регионе са европским за које постоје упоредиви подаци. Основне претпоставке су ми биле да је Београд имао најбржи пораст броја регистрованих аутомобила у Србији и да је био међу европским велеградовима у врху по релативној стопи раста.

У односу на 2002. у Београду је број аутомобила повећан за 76,4% и има их више него у Војводини и Шумадији и Западној Србији, што на почетку периода није био случај. Следи Шумадија и Западна Србија са повећањем од 53,4% (што је испод просечне стопе за Србију), па Јужна и Источна Србија (+48,2%) док је Војводина имала најмању стопу од +40,2%.

Резултати за период од 2010. до 2019. су ме изненадили јер је Београд имао најмањи релативан раст од 27%, нешто већи су имале Војводина (+31,5%) и Шумадија и Западна Србија (+32,7%), док је Јужна и Источна Србија имала раст броја регистрованих аутомобила за 52,3%.

Посматрано у апсолутним бројевима у Београду је од 2010. до 2019. повећан број регистрованих аутомобила за 126,6 хиљада, у Војводини за 127,4 хиљада, у Шумадији и Западној Србији за 135,7 хиљада и у Јужној и Источној Србији за 136 хиљада. Дакле, и у апсолутним бројевима Београд је имао најмањи раст!

У Европи имамо 297 региона (укључујући и мале државе као регионе) за поређење и по стопама раста након 2010. српски региони су блиски европском врху. Јужна и Источна Србија је на 33. месту, Шумадија и Западна Србија на 58, Војводина на 60. и Београд на 74. месту.

Од великих урбаних центара већи релативан пораст броја аутомобила имали су Анкара, Истанбул и Измир у Турској, Братислава, Праг, Букурешт и Осло. Осло је у овом периоду вршио интензивну замену аутомобила са погоном на бензин и дизел, на возила на комбиновани и електрични погон.

Пад броја регистрованих путничких аутомобила имало је 30 региона (међу њима 13 у Француској и 7 у Грчкој) а у табели испод су издвојени већи урбани центри уз регионе у врху листе са најбржим растом.

Доношење закључака о овој комплексној проблематици урбаног развоја и саобраћајног загушења није једноставно. Београд јесте повећао број аутомобила за 76% и приближио се Бечу по њиховом броју, али је у периоду посматрања добио два моста који и не изгледају баш много искоришћено. Квалитет јавног превоза може да умањи потребу за личним аутомобилима уколико је на нивоу какав има у Бечу. Цене горива и ниво загушења могу утицати на релативан однос у коришћењу јавног и приватног превоза. Бекство од заразе стимулише коришћење приватних возила. Пуно је могућих размишљања на ову тему а овде су изнети само подаци о релативном порасту броја путничких возила.