Развијеност региона у Европи у 2022.

Евростат (линк) је објавио регионалне податке о развијености у 2022. години. Пријатно изненађење представља чињеница да су за четири српска региона изван Косова и Метохије приказани подаци од 2000. године. За срце Србије, пети привремено окупирани регион, као и за Русију, Украјину, Белорусију, БиХ и Молдавију, податке сам прикупио са портала ММФ-а, делећи БДП по становнику по куповној снази ових територија и земаља са просечним за ЕУ. Што да бих упоредио КиМ са остатком Србије изван њега, тако и да бих пронашао мање развијене делове Европе у односу на Шумадију и Западну Србију и Јужну и Источну Србију.

Подаци из саопштења Евростат-а су познати: најразвијенији су Јужна Ирска и Луксембург, а најмање развијени Северозападни у Бугарској и француска Гвајана (оба по 40% просека ЕУ).

Оно што је збуњујуће је чињеница да су Букурешт на 9. месту и Будимпешта на 19. развијенији до Вијене на 31. или Загреб на 35. је испред Берлина на 53?

Од суседних региона главних градова Југозападни регион Бугарске, у коме се налази Софија, налази се на 114. месту са 97% од просечне развијености у ЕУ.

Београдски регион налазио се на 206. месту међу 297 региона, држава и територија, са развијеношћу од 70% од просека ЕУ. На толико је био и у 2010. години.

Војводина је била на 271. месту са 44% од просечне ЕУ развијености и била је испод Црне Горе (50%) а изнад Белорусије (41%).

Регион Јужне и Источне Србије (31%) био је на 287. месту а Регион Шумадије и Западне Србије (30%) на 289. месту, и само је осам региона било мање развијено од устаничког дела Србије.

Испод Шумадије били су само Молдавија, Југ и Вери у Албанији, Косово и Метохија, три региона у Турској (далеко и дубоко у Азији) и Украјина.

Овде су подаци из базе ММФ-а завршили утешан посао да се пронађу још три региона (Молдавија, КиМ и Украјина) испод наша два „централна“ региона. Русија (61%) је испод развијености Београда, али су вероватно Москва и Сант Петерсбург на око 130% до 150% од просечне развијености у ЕУ, а да постоји пуно региона који су упоредиви са Украјином.

Табела и графикон о кретању пет српских региона могу да послуже за размишљање о економским политикама и њиховим последицама. Раст економије од 2001. до 2008. био је заснован на огромном расту трговинског дефицита, што је развијало увозно-оријентисане делове економије (банкарство, саобраћај, трговину…). Србија је убрзано, додуше са ниске основице, хватала корак ка просечној развијености у ЕУ. Недостатак девиза за даљи раст увоза од 2009. године утицао је на „замрзавање“ процеса конвергенције Србије ка просечној развијености у ЕУ. Из садашње перспективе можемо говорити о „изгубљеној деценији“ за економски раст од 2009. до 2018. године, када су фискална консолидација, мере штедње и болне реформе утицале да се заустави економски раст како би спољним кредиторима стање у Србији изгледало одрживим.

Након 2018. године поново је почео успорени процес конвергенције, која је била најјача у 2020, јер је Србија имала много мањи пад БДП-а од просечног у ЕУ.

Са графикона се може очитати и претпоставити да је Београд имао могућност да након 2008, када је достигао 71% просека ЕУ премаши 100%, под претпоставком да није наступила светска економска криза и да је прилив страног капитала могао експоненцијално да расте. То се, на жалост није догодило.

Београд је до 2012. напредовао ка просечној развијености у ЕУ за 37 процентних поена (пп) а од тада само један пп! Прецизније, напредовао је 40 пп до 2009, и од тада је назадовао за 2 пп.

Војводина је у првом периоду (2000-2012) напредовала седам пп а у другом (2013-2022) само три, а Шумадија и Западна Србија у првом шест а у другом три.

Једино је Регион Јужне и Источне Србије убрзао конвергенцију ка просечној развијености у ЕУ, јер је у првом периоду напредовао за само три пп, а у другом за шест.

Исто важи и за Косово и Метохију јер је у првом периоду имало напредак од два пп а у другом четири. Косово и Метохија је остварило апсолутно бржи напредак у односу на три од четири региона у остатку Србије након 2012.

Да се вратимо Београду.

Београд био морао да се врати на пут престизања просечне развијености у ЕУ, као урбана агломерација која то и заслужује (има потенцијал).

То се може постићи искључиво развијањем његових компаративних предности у односу на друге агломерације и у односу на шире окружење. На пример, развој Београда као саобраћајног чворишта, центра за ИТ и друге услуге.

То се не може постићи субвенцијама страним компанијама које премашују њихову додату вредност, јер на тај начин Београд ће наставити да заостаје, што је случај након 2008. године. На пример, београдски аеродром „Никола Тесла“ је ушао у 50 европских аеродрома по броју летова, и уколико би био субвенционисан (?) стварао би негативну, а не позитивну вредност. И попут овог примера можемо размишљати о десетинама негативних случајева где се субвенцијама не подстиче већ спутава економски раст (субвенционисање Air Serbia као ограничавање економског раста у претходних десет година).