Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Аутор фотографије: Михаило Здравковић
Мислим да није нека утеха то што ће Новак Ђоковић постати највећа тениска коза свих времена (GOAT) уколико Србија остане без правих коза. Од пољопривредног пописа до краја 2019. број коза у Србији смањен је за 17,5% (са 232 на 191 хиљада), најмање у Шумадији и Западној Србији (-4,3%) а највише у Београду за 35,9%.
Овде нам је циљ да препознамо села и остала насеља која су у време пољопривредног пописа имали најповољнији однос у корист коза. Београд је стојао најгоре у овом односу јер је имао само 0,8 коза док је најбољи однос био у Јужној и Источној Србији где је било 5,5 коза на 100 становника.
Козе нису, попут других домаћих животиња, високо сконцентрисане у пар области Србије. Напротив, веома су разуђене и има их по свим областима и у односу од 1,9 у Јужнобачкој области до 15,2 у Пиротској (заправо, било их је).
Пирот, Сомбор, Бујановац, Врање и Ниш имали су као општине/градови највише коза, а више од 10 коза на 100 становника имали су: Пирот, Бујановац, Алибунар, Бољевац, Бела Паланка, Трговиште (чак 39!), Сврљиг, Бабушница, Димитровград, Кучево, Гаџин Хан, Жагубица, Љин, Босилеград, Ражањ, Голубац и Црна Трава. Звучан списак привредних центара Србије.
У Србији је, у време пољопривредног пописа, било 79 насеља са више коза од људи. Велика Лукања (Пирот) имала је 10 пута више коза, њих 60 на само 6 становника просечне старости од 58,5 година. Битврђа (Сурдулица) је имала 99 коза на 12 становника старијих у просеку за једну годину (59,5) од Великолукањаца. Куманово (Пирот) је имао 54 коза на 8 становника старих у просеку по 75 година. Није ли мучно даље набрајање?
Највише коза су имала 5 насеља у Војводини, од тога три у општини Сомбор, те ће ова општина имати и Николу Јокића као највећег кошаркашког центра свих времена, али и стварне козе у великом броју. Бела Паланка прекида даљи низ војвођанских насеља и само Крагујевац из ШиЗС и Рипањ у Београду прекидају низ насеља у Војводини и ЈиИС на овом списку коза сконцентрисаних у појединим насељима.
Када сам био у основној школи имао сам за професора историје и географије много доброг човека. Толико доброг да смо га као деца (а ко може бити суровији?) звали Душан „Слинџа“. Можда ми је његова доброта, а упркос дечијој суровости, усадила дубоку љубав према овим предметима. Душан је становао близу фабричке пруге која је граничила Светозарево од њива и ливада. Предвече је водио своју козу преко пруге у слободу. „Козан“ је био други надимак.
Из ове перспективе „остани код куће“ Душаново понашање, патња за планином са које се спустио у Јагодину, изгледа ми веома романтично и слободољубиво.
До прошлог лета у стану сам имао Цицу – патуљастог пинча, и њу сам морао да изводим у шетњу и да грдим децу зашто се они не сете сами да је прошетају, већ сваки дан имам због ње и због њих лоше расположење. Сада је са мојом старом мајком у Јагодини. Ни најмање ми не недостаје. Напротив! Какав би сада био пакао од живота да јој цео дан шапућем да се смири и да одложи потребе? Али, једна коза би ми одлично дошла да прошетам око поноћи и у недељу ујутру.
Цица је размажена и умиљата, сасвим супротна у карактеристикама од расе којој припада. Патуљасти пинчеви су мали љутити одбрамбени пси. А Цица би се упи…ла од среће ако би неко упао у стан. То јој није препорука, али умиљатост јесте.
Дакле, радо бих мењао Цицу за неку козу. Ако има заинтересованих могу да ми се јаве мејлом.
