Putovanje starom Srbijom u 2020.

У књизи „Зашто се нисте убили?“ Виктор Франкл је написао да су најтеже муке и искушења Аушвица преживели, попут њега, људи богати духом и фантазијом, а не они велике физичке снаге. Ове друге би сломила малодушност а први су и у највећим мукама маштали о љубави и сусретима са вољеним особама (већином убијеним) и налазили још који атом снаге да преживе.

Франкл је писао да је модерни свет већ 60-тих и 70-тих година прошлог века личио на Аушвиц јер су се људи понашали као логораши: отимали су од других да би преживели и да би имали осећај да вреде више. Од тада је наш свет претворен у модерне радне логоре, општи надзор и макретиншко изазивање вештачких потреба. Садашња изолација у станове и социјална дистанца су врхунац овог изопаченог света у коме се забрањују верски обреди а дозвољава шетање кућних љубимаца. Као у Аушвицу имамо два избора: да клонемо или да се из овакве свакодневице уздигнемо маштом и фантазијом.

Претходних шест Васкрса провео сам у Студеници и надам се да ћу преостале, изузев овог, провести у њој. Сваки одлазак у Студеницу био је праћен обиласком западне Србије и Рашке области. Стога овде маштам о новом путовању овога лета реконструишући сећања из претходних седам година а како бих у полицијском часу имао лепша осећања у односу на стварност  каква јесте.

Започећу путовање из Новог Београда са циљем да са породицом ноћим у Љубовији. Преко Шапца и Крупња потребно је прећи 175 километара уз непуна три сата вожње. Временски довољно удаљена од пандемије и полицијског часа је недеља 16. август 2020.  Надам се да ће тог дана Шапчани и други Срби бити у традиционалном маршу до Текериша (https://www.facebook.com/cerskimars/) када ћу опет са очима пуним суза стати да репови колоне хиљада младих заврше марш дуг 35 километара. Режимски медији су годинама игнорисали ову спонтану и величанствену манифестацију због (по власт) неприкладног речника учесника, али је чак и РТС, мислим, прошле године известила да овај марш постоји.

У Текериш сам водио мајку и покојног брата, био сам са једним Словенцем и са професором Грајфом. Мајка је питала попа, у маси прикупљеног света, да ли постоји списак погинулих у Церској бици, јер је њен деда Чедомир овде погинуо. Словенац је издвојио ово место да га је највише импресионирало приликом одласка у Студеницу. Професора Грајфа сам водио да види да су припадници Загребачког корпуса учинили велике злочине у Подрињу 1914, те да није све почело усташким покољима 1941.

Након Текериша треба застати у Крупњу и упалити свећу у цркви где се чувају мошти погинулих ратника у бици на Мачковом камену. Пре Крупња може се скренути са пута до Беле Цркве да се посети место где су комунисти започели братоубилачки рат међу Србима који до данас није окончан. Другосрбијанци формално и неформално владају презирући српског сељака и село, јер, ето, грешком нису рођени у Лондону или у Њујорку.

Након Крупња може се отићи до споменика на Мачковом камену, што је као и одлазак у Белу Цркву, ствар тренутног осећања, добре воље и расположивог времена.

Манастир Светог Николаја испод Соко Града је такође скретање са пута за које треба издвојити време, и наравно, пожелети да се само за овај бисер природе и духовности опет (други пут) издвоји.

Преноћити у Љубовији након свих ових скретања са пута, уз претходну шетњу варошицом је најлепши начин да се заврши дан и да се планира наставак пута.

Од Љубовије до Перућца има 60 километара и толико минута вожње па се други дан може искористити за обилазак Заовина, манастира Тара, паузу у кањону Трешњице…

Од Перућца до Вишеграда преко Кремна и Мокре Горе има 69 километара и путује се око 100 минута. Осим куће Тарабића у Кремнима може се отићи и до Дрвенграда „Мећавник“, застати да се купи планински мед од сељака…

Када се дође у Вишеград, пре одласка на ноћење у Андрићграду може се прошетати до куће Иве Андрића пешачећи преко моста Мехмед-паше Соколовића, ићи на малу вожњу бродићем, сести на ћевапе код Зоке, отићи колима до Вишеградске бање…

Четврто ноћење може бити у Руду које је удаљено 39 километара од Вишеграда. Када се прелази Дрина ка Руду улази се у тунел у коме је сниман филм „Лепа села лепо горе“ а након тунела је спомен-обележје двема женама које су ту погинуле када су кренуле да пруже медицинску помоћ српским борцима. Пре Руда су Соколовићи где уколико сретнете  љубазне Бошњаке из Горажда, који обилазе своју имовину, можете и посетити џамију из 16. века коју је подигао рођак Мехмед-паше Соколовића. Рудо је на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и представљало је четнички центар у току Другог светског рата, мада сам ја у школи учио о неком партизанском скупу у овом насељу. Дража Михајловић је у његовој близини ухваћен, а отпор комунистичком окупатору је од Руда до Пријепоља трајао до 1953.

Пето ноћење било би, или биће, у Требињу уз паузе на Тјентишту и уз Билећко језеро. Обилазак Херцеговачке Грачанице, манастира Тврдош, Петропавловог манастира, Града Сунца и других места захтевало би много текста. Сести увече код Платана и посетити пијацу и снабдети се херцеговачким специјалитетима (и дуваном, уколико сте пушач) је већ довољно да се осети да је Херцеговина прапостојбина Западне Србије.

Од Требиња до Милешеве код Пријепоља је опет напоран, али узбудљив пут кроз стару Херцеговину преко Никшића, Дробњака и Пљевања. Шесто ноћење у велелепном манастиру, уз ручак у Жабљаку (у Момчиловом Граду, на пример) и вечеру у ресторану и рибњаку „Кањон“ у кањону Милешевке. То је Бошњачки ресторан где ће вам љубазни конобар индискретно понудити штенад вучјака доказујући својим поступком да припадамо истом народу различите вероисповести.

Седмо ноћење је на врху Голије. Пре ноћења треба проћи преко Пештера до Новог Пазара а затим се подићи ка врху „Четничком долином“, заправо Дежевском, уз обилазак Ђурђевих Ступова, па и Сопоћана уколико се ужива у путу. Пре Сопоћана, уколико се скрене са пута, може се стати испод Раса, градине на Пазаришту, која представља центар српске државе пре спуштања Немањића у Метохију и ка Студеници и садашњем Краљеву.

Пре осмог ноћења у Студеници пролази се кроз долину јоргована уз Ибар и овде се може скренути са пута ка манастиру Градац Јелене Анжујске. Након „Дринске руте“ овде се пролази „Ибарском рутом“ којом су прогоњени Срби са Пештера и Метохије насељавали Краљево, и где је Карађорђе повео од Новог Пазара народ да насели Гружу.

Девето ноћење би било у Крушевцу, али би се из Студенице вратили до Биљановца и пошли преко Жељина пролазећи поред Јошаничке бање, кроз Јелакце, Рокце, Брус и скретање код Разбојне у Јанкову клисуру где је први пут српска војска прошла 1912. да ослободи свето Косово, а 1915. главнина српске војске прошла на путу ка Албанији.

Од ноћења у главном граду Србије из времена Косовског боја треба отићи у Раваницу где се налазе мошти Светог Лазара и преноћити, десети пут, у Сисевцу, још једном српском драгуљу природе, упоредивом са манастиром Светог Николаја испод Соко Града.

Након Сисевца пут би требало завршити обиласком Смедеревске тврђаве у којој је окончана српска деспотовина уласком Мехмеда другог 20.6.1459. Од тада до 1804, дакле у трајању од 345 а не 500 година, Србија је била под влашћу Турака (умањено за 20 година аустријске окупације).

До Смедерева се долази долином Велике Мораве коју су и Турци и Аустријанци желели да населе Албанцима. Аустријанци нису имали времена да овај план испуне а Турцима су Албанци узели паре када су дошли до Ћуприје па су се разбежали у страху од хајдука који су владали прашумама Поморавља и Шумадије. Кроз Поморавље се иде левом страном Велике Мораве, регионалним путем Свилајнац – Жабари – Пожаревац а да би се видела пребогата Влашка села чији су становници већином у Бечу.

Сада је Поморавље питомо, кротко, жариште вируса корона у Србији, али не зна се шта нам доноси будућност описана на почетку текста, припремана деценијама уназад похлепом, материјализмом и безбожништвом.

За десет ноћења, оброке, гориво и сувенире можда би требало одвојити и више новца у односу на стандардне трошкове летовања у Грчкој. Али, задовољство и сећања „плаћени“ оваквим путовањем не могу се мерити новцем.

Заједничко свим локацијама, изузев Крушевца, а и ту се може одабрати сеоско домаћинство, је да су мале средине. Уколико би се остало два дана стекао би се утисак да сте све становнике упознали. Заправо они би вас одлично упознали јер се ретко сусрећу са странцима.