Putovanje Starim Vlahom za 24.000 dinara

Путовање је заправо требало да буде Старом Србијом, где би након Пријепоља прошао кроз Пљевља, Дробњаке и Никшић до Требиња, али се са порастом трошкова за путовање долази до сазнања да је заправо летовање у Грчкој најјефтинији вид одмора. Овако 1.000 километара у путовању, са три ноћења, у Студеници, Милешеви и Андрићграду кошта двоје одраслих са једним дететом (друго је у отпису за оваква задовољства, у пубертету) своту новца наведену у наслову.

http://www.klubputnika.org/servis/stoperski-vodic/27-kroz-srbiju/1870-auto-karta-srbije

Трошковник:

Бензин 7.600 РСД (могло би да кошта и много мање да се прво путује у Вишеград, па да се тамо купи више горива које је у односу на Србију јефтиније за четвртину).

Ноћење са вечером и доручком у Студеници 5.000 РСД (заправо 6.000, али смо добили попуст).

Ноћење у Милешеви 3.000 РСД (1.000 по кревету, бесплатно за децу млађу од 7 година).

Ноћење у Андрићграду 5.150 РСД (25КМ по особи плус боравишна такса).

Храна на путу 3.250 РСД (ћевапи у Сјеници и Андрићграду по 1.300-1.500 РСД и пецива у Прибоју, Ивањици…).

Куповина сувенира у Андрићграду и манастирима Студеници, Милешеву, Бањи (Прибој) и Добруну нису урачунати, као ни куповина прехрамбених специјалитета током пута.

Циљ путовања: уживање у прелепој природи уз повезивање проучавања порекла становништва са крајевима и насељима кроз које се пролази. Потрага за знаковима поред пута који нам нешто казују, људскост која се у Београду ретко среће…

Опис пута почећу од старог пута Јагодина – Крагујевац. Проћи старим путем значи проћи кроз историју коју новим и брзим путевима не видимо и о њој не размишљамо.

Крај од Јагодине до пред сам Крагујевац већином је насељен становништвом са Косова и из Топлице и то након Кочине Крајине, а пред Карађорђев устанак. Доказ за то је да становништво не прави кајмак! Ово је Јован Ердељановић (Грађа о Шумадинцима) користио да одреди границу између Шумадије и Поморавља: насеља у којима се прави кајмак су пореклом из садашње Црне Горе, Старог Влаха, Рашке, и то је Шумадија, док се у Поморављу кајмак не производи и становништво је пореклом са Косова, из Топлице, долине Јужне Мораве и из Шоплука. И 100 година након Ердељановића ништа се није променило: на јагодинској пијаци кајмак продаје само једна жена из ваљевског краја.

Овде ћу додати само још један коментар о „Великој сеоби Срба“. Према Радмили Тричковић, ње заправо није ни било: догодио се геноцид, где су Турци побили 9/10 од укупног становништва Србије, уз глад и уз кугу коју су турски војници донели. Остаци становништва су се само „померили“ по 80 до 120 километара северније у збегове из којих су изашли тек у време Карађорђевог устанка (и Карађорђе је рођен у збегу у шуми изнад села Вишевца).

Путовање долином Груже је путовање кроз област коју је Карађорђе населио 1809. године, када је позвао народ из околине Новог Пазара и Сјенице да насели Шумадију јер је пуста. Велика већина Гружана је „од Сјенице“. На путу вреди стати код извора благо газиране воде, након Драгобраће (какво лепо име за насеље!), мислим. Није обележено на гуглмапс-у, да бих био сигуран.

Након проласка кроз Краљево треба застати и у Жичи и посетити манастир. Један је од најлепших и највреднијих за обилазак, а има пуно производа које вреди купити.

Пролазак кроз Ибарску клисуру, од Жиче до Ушћа, је пролазак кроз прелепу природу. Мени буди машту о путу којим су пролазили Срби из Метохије и из Сјеничког краја који су насељавали Краљево и северније крајеве. Не рачунајући Србе у Хрватској и у БиХ, Србија је насељавана миграцијама уз токове Јужне Мораве, Ибра и Дрине, а из предела где је становништво „претекло“ у долинама Лима, Таре и у планинским висоравнима црногорских Брда, Пештера…

О Студеници нећу писати http://www.manastirstudenica.rs/category/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/

. Пут од Студенице до Ивањице је био проходан 3.5. али су кише активирале одроне те је у данима након мог проласка саобраћај прекинут. У односу на Белицу и Гружу у овом крају се већ могу пронаћи старинци који су се након сеобе Рашковића 1740. године (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%A0%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B )вратили из Шумадије и из других крајева у које су избегли. Упознавање овог планинског становништва, у малом броју које је преостало, захтева и време да се застане и потражи неки саговорник. Пут од Студенице до Ивањице представља северну границу Парка природе „Голија“.

Ивањица је лепа варош која је проглашена ваздушном бањом. Под кишом баш и није подобна за обилазак, те сам у центру само потражио прехрамбену радњу како бих купио неки производ који се не налази, или налази тешко, у Београду. Купио сам говеђу и свињску чајну кобасицу из Лађеваца, те ће мом пријатељу Миљану Вукомановићу постати обавеза да ми ове производе пошаље, пошто су из околине Краљева. http://www.kotlenik-promet.com/sr/strana/pocetna/id/1#

Пут од Ивањице до Сјенице прошао сам највећим делом возећи кроз облаке, те ће ме ова околност натерати да идуће године поновим исту путању, уз наду да за Ускрс неће поново данима падати киша (уколико не буде ванредних избора, неће сигурно). На путу сам застао поред споменика за који прилажем фотографије.

Врх Јавора је представљао природну границу Србије према Турској од 1804. до 1878. године, те су и неке важне битке у историји Србије на њему вођене. Једна од њих се одиграла у новембру 1915. године када је Јаворски одред штитио повлачење војске краљевине Србије према Албанији. Две мисли ми се буде пред овим сликама: (1) колико је историјски значајних места у Србији којима се не придаје ни мало пажње и (2) како се у крви плаћена слобода олако губи политичким глупостима и штетним економским политикама. Из облака се, у оваквим условима, излази спуштањем ка Сјеничком или Увачком језеру до кога се стиже у селу Крстац. Онда се још пар километара путује до изласка у Сјеничку равницу.

Центар Сјенице је у претходне две године изузетно лепо сређен и изграђен те треба одати признање локалним властима на труду који су за то уложиле. Љубазност Сјеничана је изузетна те се краће задржавање у Сјеници чини пријатним. Ручак за три особе кошта мало више од хиљаду динара у Elit Restaurant-u & Caffe bar-u у најстрожем центру Сјенице. 10 ћевапа кошта 390 РСД. За на пост навикнуте Београђане сасвим је довољно 20 веома укусних ћевапа. Слика из Сјенице, на жалост немам.

Краћи пут до манастира Милешево, преко Милошевог Дола и Хисарџика сам промашио јер скретање није обележено, па сам прошао дужим путем преко Нове Вароши. Ово је још један разлог да путовање поновим, јер мислим да је интересантно проћи изнад Специјалног резервата природе „Клисура Милешевке“. Можда ће ми се, попут споменика при врху Јавора, указати неки нови знакови поред пута.

У манастиру Милешева били смо, као и сутрадан у Андрићграду, једини гости. Смештај у Милешеви је изузетно добар, а у ходницима су слике из српске историје, па се ово путовање, укључујући Андрићград, претворило у путовање кроз национални идентитет.

Испред манастира је споменик побијеним од стране комуниста у грађанском рату и миру од 1941. године до 1951 године. Први на листи је Нестор Тркуља игуман милешевски, убијен од комуниста 1941. године. Мени је ово, док обрађујем списак побијених у Другом светском рату, не рачунајући сараднике окупатора, али и невине жртве комуниста, додатан аргумент за будући текст: „Срби, народ у трагичном неспоразуму“. Ароганција Београда, власти, над Србијом.

Причати о значају манастира Милешеве је излишно, довољно је поменути да се у цркви налази кивот Светог Саве. Улазак у ризницу кошта 50 РСД, што на жалост нисам искористио, јер сам журио да наставим ка Вишеграду. Још један разлог за понављање путовања.

Манастир Милешева је идеално место да се преноћи на путу за црногорска летовалишта, а и у повратку са њих.

Мада је Пријепоље, можда, централна тачка српског националног простора од пре више векова, данашње становништво овог краја је национално и верски измешано. Муслимани, Бошњаци, су се доселили у време Аустријско-Турског рата крајем 17. века, а српско становништво чине Дробњаци, Ускоци, Морачани, Шаранци, који су се досељавали током 18. и 19. века.

 

И док је Сјеница у претходне две године веома много изменила изглед, тако да центар вароши изгледа импозантно, лепо и широко, Пријепоље, Прибој и Вишеград још увек чувају средишње делове који подсећају на турске вароши из старих времена. Свима њима је заједничка љубазност њихових становника који су спремни да уложе себе у леп утисак који ће на путника оставити.

Када се улази у Прибој вреди издвојити мало времена да се обиђе манастир Бања. Пошто смо били у време јутарње молитве монаси су нам понудили да се причестимо, уколико смо постили до Ускрса, а ми смо одбили поносно указујући да долазимо из Студенице и Милешеве.

Од граничног прелаза код Прибоја до Вишеграда воде два пута: један преко Руда, долином Лима и Дрине, а други кроз Вишеградски Стари Влах. Имао сам жељу да прођем овим другим путем због истраживања попа Стјепа Трифковића које прилажем испод текста, па сам питао једног од босанских полицајаца какав је пут, на шта ми је он као из пушке одговорио: „Одличан“. Претпоставио сам да је из овог краја и да сам га погодио у сујету, а и био је у праву. Опет се пролази кроз прелепу природу, а и обиласком манастира Успења Пресвете Богородице у Добруну штеди се на времену како би се у повратку из Вишеграда део времена посветио вожњи Шарганском осмицом.

Емир Кустурица је изградњом Андрићграда и Дрвенграда учинио већи национални подвиг од свог целокупног филмског стваралаштва, али о томе ће судити генерације које тек долазе, које ће са историјске дистанце моћи да вреднују индивидуална достигнућа. О Андићграду нећу да пишем. На званичној интернет адреси довољно је написано и дочарано: http://www.andricgrad.com/en.

Од Андрићграда директно или индиректно живи десетине породица у Вишеграду и околини. Код продаваца сувенира у Вишеграду динар вреди више него у било којој другој земљи, пошто они још увек (био сам први пут пре више од две године) заокружују вредност конвертибилне Марке на 50 Динара, мада је званични курс 62,8 РСД за 1 КМ.

И овде ћу да завршим. Када се жури кући, у журби се изгуби истраживачка лепота, поготово када се иде већ знаним путевима. И ту је основна модерна цивилизацијска грешка живљења, да механички и рутински живимо у великим градовима, мравињацима (или зверињацима), да у таквој рутини заборављамо на сопствени смисао постојања, на радост живљења, да више не препознајемо знакове који су ту око нас, да нам нешто кажу, да нас подсете да је живот много већа појава од пуке рутине и од викенд одлазака у модерне храмове: шопинг молове.

Уколико овај текст заинтересује макар једну особу да направи слично путовање испунио је један од својих циљева. Мој циљ је да путовање поновим, уз ново искуство и нова сазнања. Али, пре тога требао бих да направим ново путовање, много спорије и много непосредније, да обиђем Источну Србију, од Ниша преко Сврљига и Књажевца до Зајечара, а како бих упознао Србију која се гаси и умире, а која је, претпостављам, једнако љупка и искрена као и Стари Влах.

Višegradski Stari Vlah, Pop Stjepo Trifković, Srpski etnografski zbornik, knjiga peta, Naselja srpskih zemalja, knjiga druga 1903, str. 611-668.

1. 1. Добрун (Горњи и Доњи Добрун, Вишеград)

Село Добрун једним делом својим лежи у равници поред реке Рзава, а другим је делом по странама те реке и потока Будимлије…

У селу има 31 кућа и то: у Под-Омару: Мухићи (7), Ис (4), У Дојњем Добруну: Диздари (8); у Горњем Добруну: Дуп (2), Громиле (2), Мухићи (4); у Торини: Башићи (1), Лагумџије Џанани (1), Поповићи (1).

Мухићи, који воде порекло од нека Јована Калаузе, који је, као што је речено, издао Турцима град добрунски.

Диздари су такође староседеоци. Прозвани су овако с тога што су им стари били диздари града добрунскога. Причају још да је Диздар-ага чувао уз град и цркву добрунску, зашто је годишње добијао: дукат, кокош и чарапе. Од ове су породице Исићи и Џанани.

Скорашњи су досељеници:

Громиле, којима је старо презиме ?ајдаровићи, доселили су се пре 30г на откупљену земљу од Громила код Прибоја. Овако се зову по месту одакле су.

Лагумџије су од Асана Лагумџије, који је дошао из села Горановића пре 15г на мираз.

Дупићи су дошли пре 10г из Миоче на читлучку земљу.

Башићи су дошли пре 8г из Жупе од Дрине на мираз.

Поповићи, једини хришћани у овом селу, дошли су пре 5г из Пљеваља у кафану крај цркве. Држе трговину. Славе св. Николу.

Пре устанка од 1875г у овоме су селу били и то на градини неки Јевђевићи или Васиљевићи, који су се тада одселили у Риоч у Станишевцу.

Старине: град Добрун, манастир…

П.С. У Горњем Добруну било је 2013г 62с, док је у 1991г било 171с (Муслимани 170, Југословени 1). У Доњем Добруну било је 92 становника у 2013г, а у 1991г било је 367с (Муслимани 260, Срби 99, Хрвати 1, Југословени 2, остали 5).

2. Бијела (Вишеград)

Село лежи изнад Рзава са десне му стране, у присоју, на северу од Добруна.

Куће су расуте по једној страни на растојањима од по 50-500 корачаји. Кућа има 16 и све припадају једној п – Тасићима, од које је још 1856г била само једна кућа. Од те су се куће све данашње одвојиле и крчењем створиле себи земљу за рад.

Народно предање прича да су на месту данашњега села биле ливаде манастира Добруна, које су после турске најезде разграбљене.  Сељаци причају да је први кмет који се овде населио, Тасија Кујунџић, овде дошао после Карађорђеве Крајине са Чешља ниже Вишеграда, а старином је из Грахова, од породице Кујунџића. Од њега су Тасићи, који су једини у овом сели и којих данас има 16к. Славе св. Николу.

П.С. Бијела је имала 39с у 2013г, а у 1991 имала је 102с (Срби 100, Југословени 2).

3. Столац (Вишеград)

Село Столац лежи на брду изнад села Бијеле. Куће су му растурене по једној висоравни.

У селу је 1п под три различита презимена: Лазаревићи (5), Радовановићи (1) и Миловановићи (2).

Село је добило име по једној великој стени изнад села, која изгледа као столац – сто.

Сељаци причају да су им стари на овом месту још од фета (пада Босне).

Породице су: Лазаревићи, Радовановићи, Миловановићи и Шимшићи. Све су ове п настале од једне. Кад су се раздвојили, нити како су се пре звали не знају. Староседеоци су, и као што је речено, још од „фета“. Славе св. Јована.

П.С. У Столцу је у 2013г било мање од 10 становника, док је 1991г било 17с (Срби 17).

4. Станишевац (Вишеград)

Село Станишевац лежи на истоку од села Бијеле и Стоца, северно од Добруна, а на југу од Вардишта.

У овом је селу некад била само једна кућа, па кад се некад два брата, на којима беше остала, поделише, један остане на Станишевцу, а други се одсели у Кованушу. Од њих двојице данас на Станишевцу има 9 и у Ковануши 5к. Како се ко одвајао тако је подизао кућу на одељеним чуфлучким земљама и крчевинама.

У селу има 15к, од којих су Шимшићи и Јевтићи од оне браће и Јевђевићи (Васиљевићи).

Прича се да је село добило име што су некад по месту на коме је оно сада били манастирски станови. А Ковануша је добила име од воде Ковануше.

На месту овога села, прича се, некад су били станови манастира Добруна. Када је манастирско имање разграбљено, аге и бегови су га сами радили или су га давали под „хак“ и тек су се доцније овде кмети населили. Први су кмети били два брата Шимшића из Стоца, који су своје земље, које су имали у Стоцу на Загвожђу продали један безима Ченгићима, а други Диздаревићима и дошли на агинску земљу. Један од њих се оделио на Кованушу и од њега су 5к Јевтића, који су тако прозвати по деди Јевти; од другога су Шимшићи на Станишевцу. Славе, као и њихови рођаци у Стоцу, Св. Јована.

Јевђићи или Васиљевићи су дошли из Добруна око 187?г. Славе св. Николу.

П.С. Станишевац је имао 2013г мање од 10с, док је 1991г имао 36с (Срби 36).

5. Ријека Добрунска (Вишеград)

Село Ријека добрунска находи се источно од Добруна, у правцу према Увцу, а у стани левој – осоји потока Будимлије.

У селу има 15к… Породице су: Бабићи (2), Зарићи (1) Тубићи (1), Васиљевићи (1), Тотићи (5), Јевђићи (4) и Марковићи (1).

Јевђићи, старином из Херцеговине из Села, одакле су дошли у Соколовиће, а отуд пред Карађорђеву Крајину у Ријеку. Ово  је најстарија породица у селу. Кад су дошли била их је једна кућа, а данас су четири. Славе св. Игњатија.

Тотићи су из Пријеворца дошли уз Карађорђеву Крајину. Славе св. Јована.

Бабићи су дошли од Лима пре 30г. Старо им је презиме ??лићи. Има их данас више кућа на староме месту. Славе св. Николу.

Зарићи су дошли пре 30г из Соколовића, где их има 3к, славе св. Јована.

Васиљевићи су досељени пре 22г из Соколовића. Славе св. Лазара.

Тубићи су дошли такође из Соколовића пре 15г. Славе св. Јована.

Марковић је дошао из Ћаћица у Соколовићима Јевђићу пре ?? године и призетио се, па је онда прешао на засебан читлук. Слави св. Јована.

Највише је ово досељавање било због недовољне земље за рад на староме месту.

П.С. Добрунска Ријека имала је 51с у 2013г, а у 1991г имала је 75с (Срби 74, Хрвати 1).

6. Веље Поље (Вишеград)

Село се находи источно од Добруна, у правцу према Увцу, а у страни десној присојној потока Будимлије.

Прича се да је село ово добило име по томе што је на томе месту некада била велика ливада – поље манастира Добруна.

У селу су биле 2к, које су се размножиле, и растуриле по селу; од њих је данас 7к. Још је ага довео једног новог кмета, те сад има 8к, у којима живе 3п: Јакшићи (3), Матићи (4) и Перишић (1).

Јакшићи, најстарија п у селу, за њу се не зна кад се ни одакле доселила. Славе св. Јована.

Матићи су дошли из Чешља код Вишеграда, после Карађорђеве Крајине, кад и Тасићи у Бијелу. Прадед Мато им се био однекле призетио код Тасића у Бијелој. Славе св. Стевана.

Перишићи, доселили се пре 10г из Дојњих Соколовића, због недовољне земље за обрађивање. Тамо их има више кућа. Славе св. Ђорђија.

П.С. Веље Поље је имало 25с у 2013г, а 47с у 2013г (Срби 47, остали 0).

7. Даниловићи (Рудо)

Од Рјеке добрунске у правцу према Увцу, с јужне стране друма, а леве потока Будимлије, находи се село Даниловићи, а са друге стране потока и друма јесте његов заселак Ваган. Куће су, дакле, у Даниловићима у осојној, а у Вагану у присојној страни.

У селу имају 22к, од којих су 20 у Даниловићима, а 2 у Вагану. Породице су ове: Ђукановићи (5), Милановићи (7), Томићи (3), Видаковићи (2), Лучићи (2), Јеремићи (1), Бошковићи (1), Оровићи (1).

Село је добило име, како се прича, по некакву Данилу, који је овде седео и заповедао. Ваган се овако звао што су ту биле ваге, на којима се мерило манастирско ???, или како други веле, манастирско млеко.

Прича се да је на месту овога села било насеља од старина. Некадањи су му становници били Турци, који су исељени уз Карађорђеву Крајину. Данас су у селу ове породице:

Милановићи, досељени пре ??? година из Раванаца. Ово је најстарија п у селу. Славе св. Јована.

Лучићи су досељени из Штрбаца пре 100г. Старо им је презиме Дробњаковићи; садање им је презиме по деди Луки. Славе св. Ђорђа.

Ђукановићи су досељени из Будимлије после Карађорђеве Крајине. Славе св. Николу.

Томићи су дошли пре 80г из Бована. Мати их преудавши се, довела Томићима у кућу, те им садање презиме није право. Славе св. Андрију.

Оровићи су се доселили пре 50г из Шипа у Соколовићима. Славе св. Јована.

Видаковићи су дошли пре 50г из Будимлије. Славе св. Лазара.

Бошковићима је дошао отац пре 30г из Дојњих Соколовића и призетио се код Милановића. Славе Св. Стјепана.

Јеремићи су се доселили пре 30г из Мокронога Ђукановићу, а после на засебан читлук. Старо им је презиме Милановићи, али нису сродни с првим Милановићима. Славе св. Јована.

П.С. Даниловићи су имали 61с у 2013г, а 101 у 1991г (Срби 101, остали 0). Ваган је имао 59с у 2013г, а имао је 75 у 1991г (Срби 75).

8. Будимлије (Арсићи, Мисајловина, Рудо)

Од села Даниловића у правцу према Увцу находи се село Будимлија. Село је подељено цестом и потоком Будимлијом на два дела, те су куће сеоске растурене по осојним и присојним странама потока Будимлије.

Свега у селу има кућа 56, од којих су у Арсићима 11, на Брду 4к Видаковића, у Видаковићима 4к Видаковића и 1к Ракића, у Мисаиловини и око ње на осами 3к Бакића, 1к Анђића и 1к Марковића, у Ковачевини и Вреоцима 3к Видаковића, у Будимлији 10к Јањића, 4к Кепића и 14к Микавица.

У време Карађорђеве Крајине у селу су биле свега 4к: по 1к Арсића, Видаковића, Јањића и Ђукановића. Од те 4п Ђукановића се одселила у Даниловиће. Прича се да су на Мисаиловини били Мисаиловићи, који су се одселили у Кремна у Србију.

У селу су ове п:

У селу су ове породице: Арсићи, не прича се од кад су они и да ли су одакле досељени, само се зна да су овде били за време Карађорђеве Крајине (КК). Славе св. Ђорђа.

Јањићи су по старини Пејовићи и једна су рођа с Пејовићима у Омаринама и Милановићима у Даниловићима. ДОшли су из Раванаца пре КК. Славе св. Јована.

Видаковићи су досељени из Колашина , много раније од КК. Тамо су се звали Кнежевићи. Најпре је дошао неки Видак зету, те су од њега и садање презиме добили. Славе св. Лазара.

Бакићи су дошли из Јабланице у Србији пре 100г. Први је дошао Митар Бакић, славе св. Аранђела.

Видовићима се прадед пре 100г доселио и призетио код Видаковића. Славе св. Јована.

Микавице су се доселили из Раванаца, где су се звали ??ћиловићи. Садање су презиме овде добили. Неки веле да су се најпре звали Њикавице. Славе св. Ђорђа. (Један од њих облетао је око једне младе у селу. Кад је једном та млада пошла на пашу да тражи телад, он се сакрије у трње и кад је она почела звати телад: „ма кевуш, кевуш!“, он се из тога трња јављао као теле „ми и ми“ не би ли је к себи примамио. Али га је млада познала и знајући шта хоће, ружила га и рекла му: „мико не мико, ја тамо не идем“, те од тога оста целој породици име Микавице. )

Кепићи су досељени после КК, али се не зна одакле. Славе св. Јована.

Анђићи или Станићи су се доселили пре 60г из Раванаца, где их и сад доста има. Доселио се Милисав Анђић. Старином су из Цикота у Црној Гори. Славе св. Ђорђа.

П.С. Арсићи су имали 74с у 2013г, а у 1991г имали су 140с (Срби 139, остали 1); Мисајловина је имала 121с у 2013г, а у 1991 имала је 111с (Срби 111).

9. Бијело Брдо (Рудо)

Село лежи на с и си од Будимлије. Куће су све у присоју на местима: Под-Стијеном или Врањешу, Чемерном, Бијелом Брду и Ражишту.

У селу има 37к, које су Врањеши-Поповићи (3), Раковићи (11), Божовићи (17) и Цвркоте (6).

У време КК у овом селу су биле 2к: једна Раковића и друга Божовића. У селу су ове породице:

Божовићи, најстарија п селу. Они су од Богдана Кујунџића, који се овде доселио са братом Богићем из Риђановића у Херцеговини пре КК. Славе св. Јована.

Раковићи су се доселили из села Јабланице у Србији после Божовића а пре КК. Старо им је презиме Ерчевићи, а садање су добили по Раку, који је овде дошао. У време морије, која је овуда била око 1800г, помрло је из њихове куће за неколико дана 25 чељади. Остао је само један мушкарац који се ожени од Божовића и очува кућу. Славе св. Врачеве.

Цвркоте су такође одавна у овом селу, али се не прича одакле су и кад досељени. Зна се само то да имају рођака у златиборском срезу у Србији и Рачи код Прибоја. Славе св. Аранђела.

Врањешевићи су из Вранеша, а у Бијело Брдо доселио се прота Димитрије Врањешевић, касније игуман Дионисије, из Доброселице у Србији. Његови стари доселили су се из Вранеша, а Вранеш су доселили од Пљеваља са црногорске границе, али се не зна кад. У Вранешу их има 4, а у Доброселици 7к. Како су се звали старином не зна се. Славе Цвети.

П.С. Бијело Брдо је имало 75с у 2013г, а у 1991г имало је 56с (Срби 56).

10. Трнавци (Рудо)

Село се находи преко планине Будовништа, на северу од Бијелог Брда. Село је у осоју.

У селу има 9к и све су од породице Ђуровића, која је од Богића Кујунџића који се доселио из Херцеговине. Све су постале дељењем. Одељени задругари градили су нове куће у близини старе, ако је имало на истом месту довољно земље за обрађивање, иначе су заснивали дом даље на крчевинама.

У селу су једини Ђуровићи. Они су од Богића, брата помињатог Богдана Кујунџића. Старином су из Риђановића у Херцеговини. Овде су се доселили пре КК. Садашње су презиме добили по неком Ђуру, чији је син Саво био обор-кнез над околним селима. Одавде су се после раселили, те их има у Обреновцу, Ваљеву, Краљеву и Мокрој Гори. Славе св. Пантелију, докле Божовићи у Бијелом Брду, који су од другог брата Богдана, славе св. Јована. Не зна се од куда ова разлика или су који од њих узели преславу за славу, или су Богдан и Богић били браћа по мајци, а не и по оцу.

П.С. У Трнавцима је 2013г било 18с, док је у 1991г било 56 (Срби 56).

11. Пријеворац (Рудо)

Село се налази на си од Трнаваца. Село је у присојној страни.

У селу има 14к, од којих су 8 у Дојњем, а 6 у Горњем Пријеворцу. У Дојњем су све Сташевићи, у Горњем су Тотићи (3), који су од Сташевића из Дојњег Пријеворца, Ненадићи (2) и Аранђићи (1).

Селу је име дошло, по предању народном, отуда што се преко њега, као преко какве пријеворнице прелази из Трнаваца у Штрпце.

У селу су најстарији Сташевићи и Тотићи, који су једна п, а рођаци су и са Јовановићи у Зубачу и Јелисавчићима у Биоски у Србији. Старином су из Пиве. Не зна се кад се који и како на садашња места дошли. Зна се само да су овде одавна. Славе св. Јована.

Ненадићи су дошли пре 40г из Раванаца, где их има више кућа. Славе св. Лазара.

Аранђић је дошао из Херцеговине и призетио се код Тотића, па је после прешао на засебан читлук. Слави св. Пантелију.

П.С. Пријеворац је имао 53с у 2013г, док је 1991г имао 84с (Срби 84).

12. Омарине (Рудо)

Село Омарине находи се источно од Будимлије, а јужно од Пријеворца. Село је у осојној страни.

Кућа има у селу 31, у којима живи 15п. То су: Чолаковићи (10), Пијевчевићи (5), Кубуровићи (3), Буквићи (?), Кондићи (1), Јефтовићи (1), Јеличићи (1), Стевановићи (1), Пејовићи (1), Токовићи (1), Томићи (1), Шљуке (1), Ивановићи (1), Брадоња (1) и Божовићи (1). У селу су ове п:

Чолаковићи, не зна се одакле ни кад досељени. Славе св. Николу.

Пијевчевићи не прича се одакле су, ни кад су досељени. Славе св. Јована.

Кондићи не памти се одакле су нити време кад су досељени. Знају само да има Кондића у Буварима у Србији. Славе св. Јована. Горње 3п су најстарије у селу.

Пејовићи су досељени из Раванаца пре КК. Они су једна п са Јањићима у Будимлији и Милановићима у Даниловићима. Све три су у исто време отуд досељене. Славе св. Јована.

Кубуровићи су се доселили пре 30г из Касидола у пљеваљској нахији, где их и данас има. Има их и у Новој Вароши. Славе св. Николу.

Буквићи досељени пре 30г из Мокронога, где их има много. Славе св. Јована.

Јеличић је дошао из Јабланице у Србији пред окупацију. Има их у Јабланици више кућа. Славе св. Јована.

Јефтовићи су се доселили после последњег српско-турског ратовања из Буковика код Нове Вароши, где их има више кућа. Славе св. Јована.

Токовићи су дошли пре 23г из Јабланице, где је доста велика породица. Славе Мратин-дан.

Шљука – Чочо је дошао пре 23г из Отиловића код Пљеваља, где их има на 50к. Славе св. Ђорђа.

Божовић је дошао пре 20г из Бијелог Брда. Слави св. Јована.

Томићи су се одвојили пре 18г од задруге у Бовану и дошли овде на читлучку земљу. Славе св. Николу.

Ивановићи су дошли из Поблаћа пре 12г. У Поблаћу их има много кућа. Славе св. Стевана.

Брадоњић је дошао из Ресића пре 10г и призетио се у Омаринама. Славе св. Јована.

Стевановић је рођен у Штрпцима, али је овде у најму одрастао, оженио се и настанио на читлуку. Слави Лучин-дан.

П.С. Омарине су имале 141с у 2013г док су 1991г имале 165с (Срби 165).

13. Ријека Штрбачка (Рудо)

Село лежи испод брда Циге, са северне стране пута Вишеград – Увац. Село је у присојној страни. Сеоске су куће по страни, која се зове Испаше, а неке по странама потока Буковице, које се место зове Ријека.

У селу има 30к, од којих су 22 у Ријеци, а 8 је у Испаши. Породице су: Ћировићи (11), Ћиковићи (8), Лаловићи (?). Ово су само три разна презимена, а једна иста породица: Крунићи (2), Мирковићи (1) и Врањешевићи (1).

Најстарији су у селу Ћировићи, Ћиковићи и Лаловићи, који су од два брата: Ћира (прве две) и Лала, који су се овде доселили пре 200г из Мораче. Славе св. Стевана.

Крунићи су се доселили пре 150г из Пиве. Славе св. Јована.

Мирковићи су старином из Ресића, где су се презивали Јаћимовићи. У Ријеку је мајка удајом довела Мирка Лаловића, где је и одрастао, те га с тога зову и Лаловићем. Слави св. Николу.

Врањеши или Поповићи доселили су пре 25г из Врањеша код Бијелог Поља. Први се доселио Захарије Поповић. Ово су презиме добили од попа Јована, који се из Вране доселио у Доброселицу. Славе Цвети.

14. Зубач (Рудо)

Село се находи са јужне стране друма Вишеград-Увац. Село је у осојној страни.

У селу има 40к, и то у Бјелушинама 29, на Оџаку и у Штрпцима 6. У тим кућама живи 8п: Газдићи (?), Шијаци (5), Анџићи (6), Стикићи (10), Ступићи (3), Станишићи (?), Докићи (2) и Ћосовићи (1).

Станишићи, који су најстарији у селу. Пре 200г доселила су се из Језера у Црној Гори у Рајковце три брата: Станиша, Тоде и Војин. Ту су се намножили, па су се разделили у Зубач, Бован, Оскорушу и Борановиће. Старо им је презиме Чарапићи. Слав св. Николу.

Газдићи су се истовремено кад и Станишићи доселили из Шаранаца у Црној Гори. Ове п има и у Рибашевини у Србији, само се не зна да ли су ти оданде одсељени, или су дошли прво из Шаранаца. Славе св. Ђурђа.

Стикићи су се доселили пре 150г из Косатице код Пријепоља. Неки од њих зову се Ступићима, због тога што им је неки предак имао грдну главу, као –ступу. Од исте су п, као што је већ речено, и Шијаковићи, који су од потомака Јована Стикића, који су се вратили из Србије. Славе св. Николу.

Анџићи право им је презиме Обрадовићи, а ово су име добили, кад им је дед држао хан у Штрпцима. Не зна се одакле су, ни кад су досељени. Славе св. Ђурђа.

Докићи су дошли пре 60г са Свијетњака код Нове Вароши. Старо им је презиме Милентијевићи, а овако су прозвати по матери Доки. Славе св. Николу.

Ћосовићи су из Кнегиње, где се зову и Лучићи, а право им је презиме Гардовићи. Славе св. Јована.

 

14. Плема (Рудо)

 

Село се налазе с од Бјелушина, а у страни изнад Увца и друма, који воде поред њега. Село је делом у осојној, делом у присојној страни, а делом у равници.

У селу има 28к, у којима су 11п: Николићи (3), Бандовићи (6), Пантовићи (4), Ретовићи (2), Мартићи (2), Стапићи (2), Стикићи (4), Гавриловићи – Торомани (1), Гавриловићи (2), Чупо (1), Пачићи (1).

Ретовићи, старинци, славе св. Ђорђа.

Николићи, старинци којима је право презиме Миливојевићи, а садање су презиме добили по деди Николици, славе св. Ђурђа.

Бандовићи, Гавриловићи су се доселили из Херцеговине после КК. Ове п има доста и по Србији. Старо им је презиме Торомани. Славе св. Ђорђа.

Стикићи и Ступићи су се доселили са Оџака у Бјелушина пре 80г. Славе св. Николу.

Пантовићи су дошли из Рудога пре 70г. Славе св. Пантелију.

Пачићи су дошли из Мокронога пре 50г. Славе св. Николу.

Чупо је из Мокронога, одакле је дошао пре 35г Милисав Чупо и призетио се код Пачића. Слави св. Јована.

Мартићи су од Ћуповића из Бована; овако су прозвати по баби Марти. Дошли су у Плему после последњег српско-турског рата. Славе св. Аранђела.

Гавриловићи су од неког Гаврила, који је дошао из Мокронога и призетио се код Ретовића. Славе св. Јована.

П.С. Плема је имало 176с у 1991г (170 Срби, остали 6) а 194 у 2013г.

16. Кнегиња (Рудо)

Село је с од Племе, а у страни изнад Увца. Село је делом у осојној, делом у присојној страни, делом у равници – Баре.

Кућа има 18, од којих су у Књегињи 13, Кршу 2, Барама 2 и Копривници 1. Породица има 8, то су: Николићи (9), Новаковићи (3), Ковачевићи (1), Симићи (1), Кујадиновићи (1), Лучићи (1), Ваићи (1) и Пачићи (1).

У селу су ове породице:

Николићи, који су староседеоци. Славе св. Ђурђа.

Новаковићи, који су после Николића најстарији у селу. Досељени су из Мокронога славе св. Никола.

Ковачевићи, који по старини долазе иза Новаковића, дошли су из Старунића, у чајничком котару. Славе св. Ђурђа.

Лучићима се отац Станиша доселио из Пребидола пре 50г и призетио се код Новаковића. Старо им је презиме Га??вићи. Славе св. Јована.

Кујадиновић је дошао пре 25г из Рабреноваца жени Сима Николића. Славе св. Николу.

Ваић је дошао из Мокронога после српско-турског рата. Слави св. Стевана.

Пачић је дошао из Племе такође после српско-турског рата. Слави св. Николу.

Симић је из Мокронога. Довела га је мајка пре 20г када се дуала за Новаковића. Слави Ђурђиц.

П.С. Кнегиња је имала 98с у 1991г (Срби 98), а 321 у 2013г.

17. Увац (Рудо)

Село Увац налази се испод села Кнегиња у равници поред друма и реке Увца, на један километар од ушћа Увца у Лим.

Село је добило име по реци, крај које је основано.

На месту села није било насеља, него су те земље припадале сељацима из Књегиње, већ је била ћуприја на Увцу и један хан. Данашње село је постало после окупације 1878г влада на овоме месту подигла касарне за жандармеријску, финанцијску и војничку стражу, те се око њих почеше подизати кафане, дућани и куће трговаца и кафеџија.

Г 1896 Лим је, необично надошавши, начинио овоме селу велике штете, те због тога, а нешто и због славог рада, становништво се смањило.

Поред Јевреја из Угарске имају и 3 куће православних Срба. То су Новаковићи, који су дошли из Књегиње. Славе св. Николу. Трећа је кућа Милентијевића, који су из Нове Вароши. Ови славе св. Аранђела.

Срби се копају на гробљу књегињском.

П.С. Увац је имао 419с у 2013г, а у 1991г имали су 515с (Срби 500, остали 7, Југословени 5, Муслимани 3).