Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Прилажем и слику штенета остављеног поред контејнера за смеће. То што Љубичевца и стотина других села бити више неће, никог не дотиче, а овакве слике паса, мачака, оваца и крава дотакну у емоције сваког. Па се мислим, кад се овде до краја уради шта све мора и треба, онда ће након керуше Миле доћи нека ново медијско излуђивање какав смо ми то грозан народ, јер је неко ујео мачку, па та мачка има трагове од људских зуба, или овако бацамо кучиће уз друм.
Језик или говор мржње је у Србији најстрожије забрањен осим уколико се практикује против јадног народа који живи у овој земљи. Сад, није довољно што су пензије и плате у јавном сектору смањени, што ће бити распродато све што се има и може, ред је кренути са правима животиња.
И ја бих у овој медијској кампањи хтео да дам свој допринос, те поново прилажем слику штенета које је данас вероватно пас луталица, који се повлачи и крије када низ друм иду гнусни Срби, све са спремним моткама и каменицама.
Штавише (да ударим себи две данге на чело), предлажем да се поведе кампања о положају змија у српском друштву. Сећам се, прошлог пролећа и лета, да сам био изненађен бројем змија на путевима (чак и у индустријској зони у Земуну видео сам дужу од два метра), и да сам сваки пут успоравао јер, осим мрава које згазим без зле намере, не желим да будем убица. Стога би требало да се превентивно организују воркшопови и радионице намењене змијама, а да би се научиле да не прелазе саобраћајнице и да се не приближавају људима уопште, а Србима посебно. Просто се ражалостим, при помисли на јадну змију која би мене ујела.