Просечне нето зараде у Србији и Црној Гори у јулу 2024.

Некада давно, седамдесетих година прошлог века, било је неко чудно време, да се код запослења много више ценила послушност од стручности. У бившој Југославији, међу народима и народностима, изгледа да су тој послушности били највичнији Црногорци.

Сећам се своје младости, 1971-1990, и у њој су у Јагодини (тада Светозареву) на највишим положајима од власти били Црногорци: судије, тужиоци, полицајци, итд… Тада нисам примећивао да постоје и Личани, Херцеговци и остали Пречани који су били на највишим привредним функцијама, у Фабрици каблова и у другим привредним лицима.

Да ме сећање не вара, могу да послуже подаци Центра за демографска истраживања, Института друштвених наука објављена у књизи „Демографска кретања и карактеристике становништва Југославије према националној припадности“. Подаци се односе на моју годину рођења (1971), а ваљда су се након тога поправили, „унормалили“.

Ради се о уделу свих запослених по националности у „Управни и административни радници, руководеће особље, стручњаци и уметници (! МЗ)“.

У Босни и Херцеговини у овој делатности је било запослено 12,0% свих лица, а код Црногораца у БиХ било је то 63,2%. Изгледа да је и након окупације 1878. за управу над БиХ било неопходно довести „странце“.

У Црној Гори је укупно било 16,7%, али код Црногораца само 17,6%. Колико ли је тешко било изборити се у самој Црној Гори за овако одговорне функције, и са каквом лакоћом су до њих долазили у другим републикама и АП? Највећи удео код других народа међу руководиоцима имали су Словенци (38,7% од свих Словенаца у Црној Гори) и Хрвати (31,4%). Ауто шовинизам и у давној прошлости.

У Хрватској је удео ове делатности био 15,4%, али је код Црногораца он износио 40,6%! Код Хрвата 15,5% а код Срба само 12,6% што доказује да су Срби у Хрватској били у инфериорном положају у државној управи. Словенци су, као и у Црној Гори, и овде били посебно надарени за управљање са 39,7% – готово идентично Црногорцима.

У (Северној) Македонији укупни удео одабране делатности био је 14,4%, док је код Црногораца износио 30,8%, код  Словенаца 37,4% а код Бугара чак 44,3%!

У Словенији је у управи и у руковођењу било 17,8%, и Црногорци су овде имали удео од 28,4%, што је најмањи удео након родне Црне Горе. Словенци су били на 18,3% као најхомогенији народ посматрано по републикама, најближи просеку. Црногорци су овде имали највећу концентрацију у делатностима „Радници у трговини, услугама и особље заштите“, ваљда због последње под-делатности.

У УЖАС-у (ужа Србија) удео управе био је 14,0%, код Црногораца 45,4%, а код Словенаца чак 47,2%. Овде треба узети у обзир и апсолутне бројеве: у Србији је било запослено 24.448 Црногораца и 4.490 Словенаца. То значи да је у управи било око 11.100 Црногораца и 2.120 Словенаца. Словенци су, претпостављам, били сконцентрисани у органима федерације и врху војске и полиције док су Црногорци били „разливени“ по целој УЖАС-ији, те су контролисали хоризонталну власт у Србији, за разлику од вертикалне власти Словенаца у органима Југославије.

У Војводини је удео управе био 15,6%, код Црногораца 34,6% а код Словенаца 29,9%. Опет, Црногораца је било 13.356 а Словенаца 1.947, па изгледа као да су Црногорци били хардвер, а Словенци софтвер извршне власти. Као и у Словенији и овде су код делатности „особље заштите“ Црногорци имали највећи упоредиви удео са 16,6% (следе Муслимани са 14,8%).

На Косову и Метохији удео управе био је 11,5% а код Црногораца 35,6%. Македонци су имали чак 57,2% запослених у овој делатности, али их је укупно у радном односу на КиМ било само 390 лица. За Словенце нису дати подаци.

На нивоу Југославије удео управе у укупној запослености код Црногораца је износио 25,8% (46.333 од 179.855 лица), а код Словенаца 18,8% (149.496 од 795.248 лица). У Црној Гори је у управи радило 45,6% свих Црногораца који су радили у овој делатности, а у Словенији 94,8% свих Словенаца. Ван Црне Горе у управи је радило 25.218 Црногораца и ван Словеније 7.845 Словенаца.

Срби су те 1971. године били у апсолутној већини (51,4%) запослени у пољопривреди, њих 2.022.828 од укупно 3.933.367, па је логично да је постојао недостатак овог управног особља како би држава функционисала ефикасно.

У Србији су зараде биле много веће, као и могућност бесплатног доласка до стамбене јединице, па су се Црногорци у њу усељавали, као што су се усељавали и два века раније, када је готово у потпуности опустела.

Када је завршен овај процес: (1) усељавање у Србију, (2) рад у држаним органима, (3) бесплатан стан, није ми познато. Вероватно у 1991. или 1992. години. Санкције и бомбардовање Србије, док је Црна Гора ту привилегију заобишла, утицали су да по први пут у модерној историји Црна Гора постане развијенија од Србије и да има веће зараде запослених. То је утицало на пад ефикасности државне управе у Србији, јер нема више прилива „расно обдарених“ владара из Црне Горе, мада је и све мање пољопривредника у Србији над којима је потребно владати.

Последњих година, услед наглог раста потребе за радном снагом, при масовном одласку у пензију бејби-бумера, и млађих у иностранство, дошло је до брзог раста просечне зараде у Србији исказане у еврима. Већ у јануару, марту и мају 2024. године просечне зараде у Србији биле су веће него у Црној Гори, и то након четврт века!

То што су се просечне зараде готово изједначиле мотивисало ме је да помешам општине у Србији и у Црној Гори и да видим где би „братимљење“ истих или сличних могло да се предложи.

У Србији су одступања од просечне зараде много већа него у Црној Гори, па општина Тузи, са најмањом просечном зарадом у Црној Гори налази се на 78. месту и 109 општина у Србији има мање просечне зараде од ње.

 Шест београдских општина налази се на врху листе, испред Тивта, једине општине у Црној Гори са просечном нето зарадом изнад 1.000 евра. Стари Град је на првом а Врачар на другом месту, што објашњава и даље магнетизам центра Београда за насељавање успешним Црногорцима. Ту су и Савски Венац, Нови Београд, Вождовац и Звездара. Међу првих 50 општина њих 22 су из Црне Горе, док је у преосталих 137 само три из ње. Ова расподела црногорских општина указује на заблуду до које доводи просек: плате се јесу изједначиле, у просеку, али у великој већини општина у Србији оне су ниже од најниже у Црној Гори.