Промене броја Срба унутар СФРЈ у периоду 1971-1981. на нивоу општина

У приложеним табелама искључени су подаци за општине Неум у БиХ и Преграда у Хрватској, због недостатка податка из једног од два пописа, па су приложени подаци за 469 општина.

Укупан број становника СФРЈ повећан је за 9,3% између 1971. и 1981. године, док је број Срба повећан за 0,1%, па је удео Срба у укупном становништву СФРЈ смањен са 39,7% у 1971. на 36,3% у 1981. години.

У истом периоду повећан је број Југословена за преко милион, 4,7 пута, те је њихов удео у укупном броју становника повећан са 1,3% на 5,8%. Пад удела Срба био је за 3,3 пп, док је раст броја Југословена био за 4,4 пп.

Постоји негативна, али слаба, корелација између промене удела Срба и удела Југословена од -0,358%, што указује да су и други фактори, осим промене декларисања из Срба у Југословене, утицали на кретања ове две појаве.

У 1971. години Срби су чинили апсолутну већину становништва у 163 општине, чинили су између 30% и 49,9% у 46 општина, од 10% до 29,9% у 68 општина док су учествовали са мање од 10% у 192 општине у СФРЈ.

У 1981. години смањена је апсолутна већина општина за једну, смањен је број општина са 30% до 49,9% за десет, за још две је смањен од 10% до 29,9% док је повећан број општина са мање од 10% Срба за 13.

Срби су изгубили апсолутну већину у општинама Пландиште у Војводини и Власеници у БиХ, док су стекли у Алибунару у Војводини.

Општине у којима је удео Срба смањен на мање од 30% биле су: Нови Пазар (са 39,5% на 29,5%), Сјеница (са 37,6% на 28,9%), Слуњ (са 36,3% на 29,5%), Сарајево (са 36,2% на 29,6%), Босанска Крупа (са 35,8% на 27,2%), Сребреница (са 35,7% на 28,4%), Оточац (са 33,1% на 29,8%), Титова Митровица (са 33,1% на 24,6%), Кладањ (са 32,0% на 27,6%), Госпић (са 31,6% на 29,7%), док ни у једној општини није повећан са испод на преко 30,0%. Ове општине су „звучне“ или значајне у погледу будућности која је касније наступила, или из садашње перспективе.

Број Срба укупно је повећан између два пописа за 7.738 лица. Он је повећан у 161 општини, остао је идентичан у једној, а смањен је у 307 општина.

Када ставимо у однос развијеност општина и промену броја Срба долазимо до податка да је у општинама које су биле развијеније изнад просека за СФРЈ (62.169 динара по становнику) дошло до повећања броја Срба за 222.352 лица, док је код оних испод просека дошло до смањења за 214.617 лица.

Илустровати структурне промене узимајући у обзир промену броја Срба, апсолутно и релативно, и довести то у везу са нивоом развијености је комплексно узимајући у обзир 469 општина у скупу и промену броја Југословена.

Пођимо од чињенице где су Срби имали највећу релативну већину и шта се у овим општинама догодило.

Овде смо, уместо жељених 30, приказали 50 општина које имају веома сличне карактеристике у погледу демографских кретања. Свих 50 са највећим уделом Срба (до 97,2%) налазило се на територији Србије изван покрајина и њих 48 је имало пад удела Срба изузев Чајетине и Раче код којих је он повећан за 0,1%. Њих 15 је имало раст а 35 пад укупног броја становника. У збиру, смањење броја становника износило је 12.206 лица. Број Југословена повећан је у свих 50 општина, у збиру за 17.146. Значи, пад удела Срба у овим општинама био је последица промене изјашњавања из Србин у Југословен, а не бржег раста броја становника других националности (што је у неким општинама и био случај). Осим Титовог Ужица и Горњег Милановца, све ове општине су биле испод просечног нивоа развијености у СФРЈ.

Све ове општине су наставиле демографски пад до последњег пописа становништва из 2022. године.

Следећа илустрација је број општина са највећим повећањем и смањењем броја Срба између два пописа.

Код 50 општина са највећим повећањем број Срба, у збиру је повећан њихов број за 377.144, при чему је само у Београду повећан за 127.852. Пошто је већина општина у Србији ван покрајина и у Војводини, споменућемо општине у другим републикама.

Из Словеније, Љубљана је била на 10. месту а ту су још били и Крањ, Цеље, Велење и Марибор.

У Хрватској је највише повећан број Срба у Загребу и у Ријеци.

У БиХ је повећан број у Сарајеву, Зворнику, Теслићу, Мостару, Бугојну, и Бања Луци.

На Косову и Метохији је број Срба повећан у Приштини.

Одмах испод ове листе из Словеније се налазе Копар на 51, Јасенице на 52, Ново Место на 54. Нова Горица на 56, Постојна на 59. и Врхника на 60. месту.

Од првих 50 општина њих 25 је било изнад просечне развијености у СФРЈ а 25 је било испод просечне развијености. У другој половини налазиле су се већином општине у Србији са већим бројем становника, индустријски центри, у односу на мале општине са претходне листе, где су Срби имали апсолутно највећи удео, али су биле веома сиромашне.

У 50 општина са највећим смањењем броја Срба, збирни пад броја износио је 174.260. Овде се налазило 18 општина у Србији ван покрајина, 15 у Хрватској, 11 у БиХ, две у Војводини (Житиште и Сечањ) и по једна у Македонији (Скопље) и КиМ (Титова Митровица).

Вреди споменути имена општина у Хрватској и у БиХ.

У Хрватској то су биле: Глина, Грачац, Бели Манастир, Бјеловар, Вргинмост, Винковци, Огулин, Слуњ, Двор, Нова Градишка, Вуковар, Сисак, Славонска Пожега, Книн и Осијек.

У БиХ то су биле: Гламоч, Невесиње, Кључ, Босанска Крупа, Босански Нови, Босанска Дубица, Мркоњић-Град, Сански Мост, Босански Петровац и Бијељина.

У Хрватској и Бих имамо комбинацију утицаја исељавања из сиромашних општина и промену изјашњавања у градовима из Срба у Југословене.

У Црној Гори имамо драстичан пад броја Срба у Иванграду и Пљевљима, што није у вези ни са миграцијама, ни са променом изјашњавања у Југословене, већ вероватно интерним разлозима који су довели до ове промене у изјашњавању (у Црногорце). Од ових 50 општина њих 45 је било испод просечне развијености у СФРЈ, а пет изнад су биле у Хрватској и последица су преласка из Срба у Југословене, у Сиску, Вуковару, Осијеку, Бјеловару и Белом Манастиру.

Следећа табела приказује 50 општина у којима је највише повећан удео Срба у укупном броју становника. Међу њима су само четири општине код којих је удео Срба био значајан и осталих 46 у којима је он био занемарљив. Чак 31 се налази у Словенији, 11 у Хрватској, по три у Србији ван покрајина и Војводини и две у БиХ.

Међу овим општинама њих 39 је било изнад просечне развијености у СФРЈ а 11 испод просечне. Међу овим испод просека биле су по три у Војводини и Србији ван покрајина, две у БиХ и Паг, Клањец и Ластово у Хрватској.

За ових 50 општина са растом удела Срба можемо закључити да се ради већином о усељавању у развијене општине у најразвијенијим деловима Словеније и приморским деловима Хрватске.

Њих 37 је имало раст укупног броја становника а 9 од 13 са падом припадало је групи 11 општина са испод просечном развијеношћу.

Међу 50 општина са највећим релативним падом броја Срба налазило је 17 општина у БиХ, 10 у Србији изван покрајина (укључујући Београд), 9 у Хрватској, по шест на КиМ и у Црној Гори и две у Војводини.

Међу овим општинама Београд, Сарајево, Бања Лука и Приштина су имале повећање броја Срба, док је осталих 46 имало смањење.

Најдрастичнији релативан пад броја Срба имао је Колашин (-91%), а и у другим црногорским општинама пад је био огроман: у Иванграду за 78,4%, Пљевљима за 71%, у Будви за 38,8%, у Котору за 49,3%, у Херцег-Новом за 26,3%. Очигледно је да су у Црној Гори постојали специфични разлози да се драстично смањи национално опредељење из српског у црногорско или југословенско.

Осталих 40 општина (умањено за четири са растом и шест у Црној Гори) представљају општине са демографским падом који је био последица исељавања у индустријске центре.

Једанаест општина са највећим падом удела Срба било је изнад просечно развијено (Котор, Будва, Београд, Бор, Сарајево, Врбовско, Херцег-Нови, Требиње, Пећинци, Нова Црња и Титова Кореница) док је 39 припадало испод просечно развијеним општинама.

Општине са релативно највећим порастом броја Срба нећемо приказивати јер се ради о општинама у Словенији и Хрватској које су приликом пописа 1971. године имале занемарљиво мали број, изузев Љубљане.

И општине са релативно највећим смањењем броја Срба су биле општине са њиховим малим бројем: у збиру је у 50 приказаних општина живело 142.428 Срба у 1971. и број је смањен на 87.711 у 1981. години.

Међу њима се налази 17 општина у Хрватској, чак 12 у Црној Гори, 9 у БиХ и по четири у Македонији, Косову и Србији изван покрајина.

На дну листе су Жабљак, Колашин, Плужине и Плав из Црне Горе и Вис из Хрватске где је очигледна промена у националном изјашњавању док онда следи Глоговац где је број Срба смањен са 125 на 27 и то је последица њиховог присилног исељавања, што је случај и код Подујева, где је број Срба смањен са 4.469 на 2.171 и у Србици, где је смањен са 1.775 на 1.104.

Иванград, Бијело Поље, Шавник, Пљевља, Котор, Никшић, Будва и Цетиње у Црној Гори такође представљају општине где је промењено национално изјашњавање из српског у црногорско и југословенско, мада се код Плужина може видети да је то и последица демографског пада и одсељавања.

У општинама у БиХ (Љубушки, Дувно, Цазин, Посушје, Прозор, Крешево) ради се о српској националној мањини која се исељавала или мењала изјашњавање, док се код општина у Македонији (Берово, Кичево, Деличево и Дебар), попут Црне Горе, ради о напуштању српства као националног идентитета.

И у општинама у Хрватској ради се већином о општинама у којима су представљали националну мањину и прелазили у Југословене или су се исељавали у индустријске центре у Хрватској или у Србији.

Међу овим општинама, 40 је по развијености било испод просека, а десет које су биле изнад биле су: Котор, Будва, Плужине, Врбовско, Славонски Брод, Бјеловар, Раб, Цетиње, Вис и Доњи Михољац – све у Црној Гори и Хрватској.

Из приложених табела и података можемо закључити да су се демографски пад и исељавање догађали са највећег етничког дела српске територије још током седамдесетих година прошлог века, у време изузетно високих стопа економског раста које су могле да се политиком равномерног развоја усмере и на спречавање оваквих миграција. То је тада, као и сада био случај у Словенији. И тада, као и сада, Србија не користи механизме за спречавање потпуног демографског пустошења највећег дела њене преостале територије, а након што су Срби опустели у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.