Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У Србији је у последње три године дошло до раста запослености у прерађивачкој индустрији након 25 година у којима је онa смањиванa. Раст броја запослених је релативно висок и он омогућава да почну да се смањују разлике у просторној развијености унутар Србије. Пад запослености у прерађивачкој индустрији је до 2015. утицао да се разлике увећавају.
Прeрађивачка индустрија је, уз пољопривреду, најважнија делатност за економски развој ван урбаних центара. Београд, Нови Сад и Ниш су центри услужних и административних делатности и они се развијају независно од кретања у прерађивачкој индустрији и пољопривреди. Али, у свим другим општинама у Србији ове две делатности имају пресудан значај за привредни развој. Државна управа, здравство и образовање, као нужне услужне делатности у свакој општини, гарант су да се потпуно пустошење у погледу запослености али и становништва не догоди.
Методолошке промене у погледу статистичког обухвата података знају да обесмисле вишегодишњи аналитички рад и прикупљање података. У 2015. години је повећан обухват запослених у свим делатностима, па и у прерађивачкој индустрији, те повећан број запослених у тој години не значи да је дошло до повећања запослености, макар не у потпуном износу.
Стога смо поделили временску серију на два дела, (1) од 2001 до 2014, и (2) од 2015 до 2018, а да би одговорили на два питања: где је највише смањен број запослених до 2014, и где је највише повећан од 2015?
Број запослених у прерађивачкој индустрији је од 2001. до 2014. године преполовљен. Од 1992. до 2014. број запослених у индустрији и рударству смањен је за 60%, са 816 на 363 хиљаде. Најмањи пад броја запослених након 2001. имао је Београд (-42,5%), затим Војводина (-44,3%), Шумадија и Западна Србија смањиле су број за 53,2%, а у Јужној и Источној Србији смањење је износило 60,3%. Пад производње прерађивачке индустрије је, заједно са стагнацијом пољопривреде, утицао на велику поларизацију у степену развијености Београда и Новог Сада (не и Ниша, јер је смањио запосленост у прерађивачкој индустрији за 67,1%) у односу на остатак Србије.
Када посматрамо области, Колубарска област је имала најмањи релативан пад, за 18,4%, док је Зајечарска област смањила запосленост чак за 73,1%.
Међу 170 општина са подацима, где укључујемо Београдске, али не и општине Новог Сада и Ниша, 14 је имало раст броја запослених лица, а 156 пад. Излистали смо свих 14 са растом и последњих 10 са највећим релативним падом број запослених у прерађивачкој индустрији.
Заједничко обема групама општина је да се највећим делом ради о општинама са малим бројем запослених па су и велике релативне промене код њих могле бити најлакше. Раст броја запослених у Новом Београду, Инђији, Старој Пазови и Пећинцима указује на формирање високе индустријске концентрације на релативно малом простору између Београда и Новог Сада. Концентрацију послова прате и миграције, а онда и (очекивани) раст наталитета.
Све општине на дну листе су са подручја Централне Србије, њих 14 пре Беле Цркве из Војводине. Претпоставићемо да се у највећем броју њих радило о текстилним фабрикама, јер су оне служиле, након Другог светског рата, као инструмент политике регионалног развоја.
Претходни трогодишњи период карактерише веома брз раст броја запослених у прерађивачкој индустрији, јер је он повећан за 17,9%, што је 67.400 више запослених (након смањења од готово пола милиона у много дужем временском периоду.
Најбржи релативан пораст имала је Војводина (+24,9%) испред Јужне и Источне Србије (+19,3%), Шумадија и Западна Србија је имала раст од 13%, а Београд је имао најмањи пораст за 12%.
21 област (не рачунајући Београд) је имала раст броја запослених а три (Рашка, Зајечарска и Топличка) даље смањење. Највећи релативан раст имале су Нишавска (+49,9%), Мачванска (+45,5%) и Сремска (+40%).
Посматрано по општинама 122 су имале раст а 39 смањење броја запослених у прерађивачкој индустрији.
У табели смо излистали по 10 општина са највећим релативним растом и смањењем броја запослених у прерађивачкој индустрији у периоду од 2015 до 2018. Дољевац је повећао број запослених 9 пута, а Обреновац, Коцељева и Лазаревац су имали раст преко два пута.
Најдубљи пад по општинама су имали Савски Венац, Трговиште, Рача и Житиште пре Новог Пазара. Трговиште и Нови Пазар треба издвојити из супротних разлога. У Трговишту без запослености у прерађивачкој индустрији прети потпуно пражњење од становништва, док у Новом Пазару пад радничке запослености, при демографском расту, може довести до исламске радикализације већинског становништва. Стога је у обе општине потребна државна интервенција ради раста запослености у прерађивачкој индустрији. Насупрот њима, субвенционисање запошљавања на потезу од Земуна до Инђије чини се непотребним.
Додата је и трећа табела о промени броја запослених у 2015, која је била последица увођења у евиденцију и малог приватног сектора у податке по делатностима. Ниш, Нови Пазар и Лесковац имали су највећи пораст броја запослених, што указује на велику предузетничку виталност ових мини-урбаних центара, а у времену када је пад броја запослених (1992-2014) управо у њима био међу релативно највећим у Србији.
