Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Produktivnost rada smo definisali kao količnik BDP-a po kupovnoj snazi valuta i broja zaposlenih, znači BDP po zaposlenom. Podaci u tabelama su iz IMF World Economic Outlook-a, dok su za Srbiju za broj zaposlenih uzeti iz anketa o radnoj snazi (iz oktobra od 2002. do 2012. godine), uz pretpostavljen broj zaposlenih obojen crvenom bojom.
Ukupan broj zaposlenih u razvijenim zemljama bio je najveći u 2008. godini, 477 miliona lica, dok se premašivanje tadašnjeg broja očekuje tek u 2014. godini, kada se očekuje da će biti zaposleno 478,6 miliona ljudi. „Tranzicioni gubici“, mereni višegodišnjim beznadežnim traženjem posla miliona ljudi, nisu novčano merljivi. Tranzicija ka većoj produktivnosti zaposlenih, kroz njihov manji broj, povećala je BDP po zaposlenom u proseku sa 80 hiljada dolara u 2008. na 88 hiljada u 2012. godini. Do rasta BDP-a po zaposlenom došlo je u svim zemljama klasifikovanim kao razvijene.
Produktivnost rada može da se povećava većom proizvodnjom uposlenih radnika, većom proizvodnjom uz manje zaposlenih, ili manjom proizvodnjom uz znatno manje zaposlenih. Idealan je prvi način: da raste produktivnost pri rastu BDP-a bržem od rasta broja zaposlenih. Uprkos krizi, od 2008. do 2012. godine, visok rast produktivnosti pri rastu broja zaposlenih imali su: Australija, Kanada, Izrael, Hong Kong, Singapur, Tajvan, Luksemburg i Malta.
Najveći relativan pad broja zaposlenih imali su Grčka (-17,4%), Španija (-14,7%), i Irska (-13,6%). Pad broja zaposlenih u Srbiji (-18%, sa 2.805 hiljada na 2,299 hiljada) uporediv je sa Grčkom. Ono što je interesantno je da je rast produktivnosti u Srbiji, meren promenom BDP-a po zaposlenom, bio u Srbiji neuporedivo brži nego u bilo kojoj razvijenoj zemlji! Pri padu broja zaposlenih za 18%, i rastu BDP-a u tekućim dolarima po kupovnoj snazi za 14,5%, BDP po zaposlenom je od 2008. do 2012. godine u Srbiji povećan za 39,8%, dok je najveći rast među razvijenim zemljama bio u Španiji (+18,3%) i u Irskoj (+18,2%), po istoj recepturi – smanjenjem broja zaposlenih.
Najbrži rast produktivnosti u Srbiji je imao kao posledicu povećanje srpske produktivnosti sa 32,9% prosečne u razvijenim zemljama, u 2008. godini, na 41,9% u 2012. godini. U 2002. godini Srbija je imala tačno četvrtinu prosečne produktivnosti u razvijenim zemljama, a u 2014. godini, ukoliko se dosledno primene strukturne reforme, može da ima čak i polovinu (u tabeli je pretpostavljen samo pad broja aktivnih poljoprivrednika usled dejstva božanskih sila, a ne uzimajući u obzir i ovozemaljska makroekonomska poigravanja).
Od oktobra će Hrvatska, najverovatnije, biti preklasifikovana u razvijene zemlje, te nam je sada za poređenje dostupna samo Slovenija. Do krize je Srbija imala spori relativan rast produktivnosti u odnosu na Sloveniju: sa 39% slovenačke u 2002. na 44,5% u 2008. godini. Kriza nam se posrećila te smo u 2012. godini dostigli 60% slovenačke produktivnosti, uz minimalnih 66% u 2014. godini. Naravno, uz adekvatne reforme možemo dostići i tri četvrtine slovenačke produktivnosti u 2014. godini. Uzevši u obzir relativne odnose plata u Sloveniji i Srbiji dolazimo do besmislenosti subvencionisanja otvaranja radnih mesta u Srbiji. E sad, pošto je veliki udeo seljaka u našoj radnoj snazi, ako bi se neko dosetio da ih isključi iz radne snage imali bi smo fascinantan rast produktivnosti rada: na preko dve trećine prosečne u razvijenim zemljama, i na gotovo jednaku kao u Sloveniji, već u 2014. godini.
Treba uzeti u obzir samo industriju i usluge u obzir. Poljoprivreda daje veoma pogresnu sliku (ogroman broj seljaka i nemogucnost povecavanja proizvodnje).
A o gluposti subvencija za otvaranje radnih mesta smo odavno znali.
Kako gluposti? Čovek sinoć reče da se celokupni podsticaji, kroz poreze i doprinose, vrate za 17 meseci.
Zato je pametnije da ih oslobodimo poreza na 17 meseci nego da im dajemo kes.
Možda je bolje sve to posmatrati iz ugla dugoročnih društvenih, socijalnih, ekonomskih, u velikoj meri tehnoloških, isto tako tržišnih i međunarodnih pogodnosti koje proizilaze iz takvih investicija, nego biti isključivo orijentisan na pretrpljene kratkoročne gubitke. Ti gubici će svakako biti nadoknađeni kroz određeni period vremena, a vlasnici kapitala „ne bacaju“ tek tako na desetine miliona evra, već se i oni vode budućim ciljevima svojih kompanija i tržišta na kojima žele da posluju. Od privrede koja je godinama devastirana, mada i sada određeni sektori imaju negativan trend, ne može se očekivati da se oporavi kroz par meseci, godinu ili dve. U ovakvoj situaciji naše ekonomije i privrede, možda je bolje novac ne posmatrati kao permanentni cilj, već kao instrument radi postizanja boljih rezultata u budućnosti.
Za Fiat smo ulozili skoro milijardu, a on se obavezao na 5 godina, to je problem sto on moze i da ode kad mu neko da vise para. Upravo je to Fiat uradio u Poljskoj.
I sta to znaci dajemo pare kapitalistima unapred, ako ostvare profit onda je njihov, ako je gubitak onda ga narod pokriva.
Lepo Stiglic rece napravili smo komunizam za bogate.
Fiat je u Poljskoj proizvodio već postojeće modele i karoserije sa kojima više ne može da parira u svetskoj automobilskoj industriji, pa je to jedan od razloga povlačenja. Novim modelom, koji proizvodi samo kod nas i uz svu najmoderniju tehnologiju koju je instalirao, pa bar jos 5, ako ne i više, godina neće pomišljati na „seljenje kapitala“, a ako za to vreme i dalje naša privreda bude bazirana na samo tom sektoru, onda treba svi da izvršimo kompletan „harakiri“.
Stiglitz je apsolutno u pravu, ali šta mi kao mala zemlja možemo da učinimo po tom pitanju. Ukoliko pre shvatimo savremeno funkcionisanje surovog nehumanog kapitalizma, utoliko bolje za nas, ne možemo sami protiv svih. U ostalom, svojevoljno smo birali novi ekonomski model.
Sve su to lepe zelje i Fica ce jednom biti stari model, a duboko sumnjam da ce doci do nekog ekonomskog oporavka u Srbiji.
A tu milijardu sto smo0 dali Fiatu nikad necemo vratiti.
Sa ostalim se slazem, zato kapitalizam i trebamo unistiti.
Ne mogu nikako da se vrate kroz 17 meseci. S obzirom da se radno mesto subvencionise sa 10.000 eura, a dooprinosi na platu od 350 eura su oko 230 eura. Dakle, da bi se vratili samo doprinosi potrebno je oko 44 meseca. Ako cemo bas da cepidlacimo, i ti doprinosi koji se naknadno naplate, ne vracaju se drzavi, nego idu za penziono i zdravstveno onome ko radi. Jedino se cisto vrati kroz porez na plate, a za to je potrebeno duplo vise od 44 meseca. Placanje po radnom mestu je iznudjen potez, jer nemamo cime drugim da privucemo strane ulagace, a sustina problema je da se u tom procesu diskriminisu domaci preduzetnici, iako se Dinkic uporno trudi da to demantuje.
Ako cemo posteno, mozemo to da gledamo i na drugaciji nacin – nasa oligarhija zajmi pare u inostranstvu, placa kamate, a onda tim novcem stimulise stranog ulagaca…
Meni licno sve to sa stimulisanjem radnog mesta toliko i ne smeta, mnogo mi vise smeta sto oligarhija prezire, i to otvoreno, sitnog preduzetnika, a uvlaci se iz sve snage krupnim svetskim kapitalistima. Lose se covek oseca kada to vidi. To ce ih na kraju skupo kostati.
„Placanje po radnom mestu je iznudjen potez, jer nemamo cime drugim da privucemo strane ulagace,“
Pa šta da radimo, da im ponudimo IMT-539 da oru njivu sa dva pluga? Tehnološki smo u debelom minusu.
Inače, to za preduzetnike je na žalost bolna istina.
Produktivnost rada smo definisali kao količnik BDP-a po kupovnoj snazi valuta i broja zaposlenih, znači BDP po zaposlenom…
Mislim, stvarno ga pretera… Ajde da se ovo uslovno uzme, cisto poredjenja radi, ali da se nazove produktivnost… Metodologije radi, ako se seljaci racunaju na strani sticanja BDP-a, onda se moraju racunati i u ukupan broj zaposlenih. Ja licno bih BDP kao statisticki podatak ubuduce prezentirao samo u onom smislu koji je imao pre 30-ak godina – cisto okvirno, uopsteneo, vise na nivo trivije nego stvarne statisticke velicine.