Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Приложени подаци у табели више указују на државно-правну конфузију на територији бивше Југославије него што нам откривају узроке и правце миграција. Словенију смо искључили из одабира држава и територија јер ова алпска минијатура никада и није припадала балканском делу Југославије. Укључивање Хрватске је неопходно јер се у овим подацима о држављанству вероватно налази већи удео Срба него у укупном становништву Хрватске 1991. Као протерана лица имали су лакши приступ азилу и држављанству.
Подаци за Босну и Херцеговину такође не раздвајају њене становнике по националности. На пример, знам да су сви Цигани из мог села у Бечу, а да ли су у Аустрији из БиХ већином Срби или Бошњаци подаци нам не откривају.
Исто важи и за Северну Македонију. Италија је њихово прво одредиште по броју одобрених држављанстава. Али, пре се ту ради о Албанцима из северозападне Северне Македоније, него о Северним Македонцима.
Тако збуњујуће стоје и подаци за Србију: имали овде више Рома, Албанаца и Бошњака, узетих заједно, или Срба.
Шта тек рећи за податке о становницима бивше Србије и Црне Горе и бивше Југославије? У Уједињеном Краљевству је највећи број миграната стекао држављанство у својству бившег држављанина Србије и Црне Горе, а у Данској као становници бивше Југославије. Ове чињенице више говоре о правном третману разбијене Србије и Југославије у УК и Данској, а мање о примљеним мигрантима којима је додељено држављанство.
У периоду од 2002. до 2017. држављанство ЕУ стекло је више од 660 хиљада становника бивше Југославије, а највише из БиХ (179 хиљада), Србије (147), бивше СЦГ (125) и Северне Македонија (84 хиљада). Било би веома значајно сазнати да ли је ово смањење у односу на период од 1991 до 2002 године, а у време ратова и бомбардовања Србије, и за колико (са 1,2 милиона или са 800 хиљада)? У периоду од 2018 до 2030 ће бити, претпоставићемо, мањи број нових држављана ЕУ из одабраних територија, а упркос општој сеоби свих народа, зато што је све мање становника који су радно способни и желе да стекну држављанство у излистаним земљама.
Швајцарска је доделила држављанство за 190 хиљада становника одабраних земаља. Она има мање од 3% становника ЕУ, али је одобрила 28,8% од броја држављанстава у ЕУ, што значи да је 10 пута више натурализовала Балканце са одабраних територија. Претпоставићемо да се великом већином ради о Албанцима са Косова и Метохије (али и из Прешевске долине и северозападне Северне Македоније).
И тако, од 867 хиљада новостечених држављана ЕУ, Норвешке и Швајцарске највећи број су Албанци из Централне Србије, Косова и Метохије и северозападне Северне Македоније. Да не лицитирамо бројем, да ли је то 250, 300 или 350 хиљада Албанаца. Лепо би било да се задрже у Швајцарској, Немачкој, Италији и Аустрији јер их ништа лепо у будућности не очекује у подручјима из којих су емигрирали.
Да су Албанци највише утицали на ове статистике држављанства могу потврдити и подаци о броју рођених беба ван Косова и Метохије у 2017. Од (http://ask.rks-gov.net/media/4171/birth-statistics-2017.pdf) укупно 6.712 (а на КиМ је рођено 23.402, што значи да је више од петине младих напустило нашу покрајину) рођених ван КиМ у Швајцарској је рођено 1.807, следи Немачка са 1.263, па Италија са 849, Аустрија 472, Француска 344 и Словенија са 299.
Извор: Евростат, база података