Прича о керуши и седам малих кучића или промена БДП-а у Србији у протеклих седам деценија

За укупну слику привредног развоја осим БДП-а неопходно је сагледати десетине економских, демографских, технолошких и других показатеља. Квалитет здравства, образовања, снага институција у односу на самовољу појединаца, опште расположење и индикатори насиља (самоубиства, убиства…).

Узмимо за пример поређење инокосног пољопривредника који гаји кукуруз и користи трактор и вештачко ђубриво, и њему насупрот многочлано домаћинство са једном кравом где седморо деце са родитељима и деком и баком исти простор користи за одгајање поврћа и воћа стајским ђубривом. Ко је овде супериоран: старац у трактору или многочлано домаћинство са једном кравом (по могућству и свињом и живином)?

Најбржи економски раст у Србији постигнут је у периоду од 1953. до 1962. када је БДП повећан за 125,4% по просечној непондерисаној стопи раста од 9,1%. Тада су „керушама“, нашим бакама, отишли „кучићи“, наши родитељи, у градове и пољопривреда је почела да се модернизује тракторима и другом пољопривредном механизацијом, без много употребе радне снаге, јер је више није ни било. Запуштени су виногради, шуме су постепено почеле да се враћају на бивше пашњаке и ти процеси су настављени све до данас.

У другој и трећој деценији са подацима дошло је постепеног успоравања економског раста који је праћен убрзавањем раста спољног дуга, а он је ескалирао у последњој 1982. години. Уз економски раст у овом двадесетогодишњем периоду (1963-1982) расла је и људска поквареност, јер је уз заједнички спољни дуг расла и могућност за лично богаћење кроз добијање станова од предузећа у којима се радило. Морал је драстично оборен у слепилу потреба да се задовоље лични материјални нагони (Радничка класа одлази у рај) за становањем, летовањем, шопинзима у Трсту или Темишвару. Да ли је материјални врхунац из 1982. значио и најблиставији тренутак у историји Србије? Почели су протести на Косову и Метохији, друге републике су почеле припрему за излазак из заједничке државе која им је привремено послужила да изађу из ропства Бечу и Истамбулу, а да би затим пожуриле у ново ропство у ЕУ/НАТО.

Наредни двадесетогодишњи период, 1983-2002, је мучно коментарисати и присећати га се, јер смо од „поквареног“ социјалистичког радника дошли до Сиротановића који чудесно преживљава материјалну беду посматрајући срушен ранији свет у коме је мало нечег лепог и проживео.

Претходних двадесет година је још мучније коментарисати због раста материјалног стандарда малобројних, потпуног демографског пустошења највећег дела Србије и ненормалног раста дугова.

„Немо, ко од сиротиње бедне,

када камен баце јој из шале,

у снег су се псеће очи њене

као златне звезде скотрљале.“

https://www.poezijasustine.rs/2017/09/sergej-jesenjin-pesma-o-kerusi.html

П.С. Просечна пондерисана годишња стопа раста БДП-а Србије у протеклих 40 година износила је 0,18%.