Преведени у православље 1896-1908. године

Период посматрања обухвата 13 година, где је првих седам припадало срамотној и издајничкој диктатури Александра од Аустрије, а осталих шест обновљеној демократији, која је, на жалост, веома кратко трајала.

Речено модерним језиком случајних Срба и анти-Срба „православна џамахирија“ је радила злочиначки посао: преводила је душе из других вера у православну.

У Србији је 1900. живело 2.492.882 душа и у томе је 98,3% било православних. То су били Срби, Румуни и три четвртине Рома док је једна четвртина припадала мухамеданској вери.

Као и данас, и тада је Београд био Елдорадо за странце: Срби су имали одбојност у односу на вароши, а у њих су пристизали авантуристи из целог света у потрази за лаком зарадом. Према матерњем језику (https://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/broj-rumuna-i-vlaha-u-srbiji-2011-i-2022/) у Србији су живели Арнаути (2.151), Бугари (645), Грци (1.904), Енглези (9), Јевреји (5.729), Јермени (64), Мађари (1.956), Немци (7.494), Пољаци (232), Руси (134), Словаци (151), Словенци (524), Талијани (575), Турци (1.007), Французи (619), Хрвати (619), Цинцари (990), Чеси (1.408) и које други (55). Било је и 122.429 Румуна и 46.148 Цигана.

Да се радило о авантуристима, доказује чињеница да је код већине њих већи био број мушкараца од жена.

Тад су Српкиње рађале много деце својим мужевима, па није била потребна „испомоћ“ са стране, као данас, или у протеклих неколико деценија. Међу набројаним народима већи број жена од мушкараца био је код Мађара, Словака, Чеха и Француза. За ове последње можемо наслутити да се ради о гувернантама, а за оне пре њих не би да нагађамо.

Приликом пописа из 1900. укупно је неправославних било 32.367 и највише је било мухамеданаца Цигана (11.689), католика (10.423), мојсијеваца (5.729), па мухамеданаца Турака (3.056), протестаната (1.399) и других вера (71).

У периоду од 13 година, у православље је уведено 3.407 душа, што је 10,53% од броја пописаних 1900.

Највећа стопа преласка у православље, у односу на број пописаних 1900, била је код католика (22%), па код протестаната (12,87%), мухамеданаца (5,77%) а најмања код мојсијеваца (1,45%).

Узевши у обзир однос мушкараца и жена по народима (према матерњем језику), изгледа да је у то време долазило до посрбљавања зетова, а не снајки, што је у новијој историји случај.

Посматрано по епархијама, у Београдској је преведено 67,6% од свих неправославних душа у чисто православље, што је и у складу са највећом концентрацијом странаца у њему.

Пажљиво посматрајући податке по епархијама, по вероисповестима и по годинама могу се запазити неки интересантни детаљи, а за које би требало добро познавати и историју.

На пример, готово половина (396 од 851) од свих преведених мухамеданаца била је у Жичкој епархији 1897. године. Из ког разлога је баш у тој години и баш тамо толико мухамеданаца ушло у православље?

У време диктатуре Александра просечна стопа преласка била је 0,97% а онда је смањена на 0,62%. Рекло би се да је диктатура више погодовала џамахирији од демократије.

Свашта се може мислити данас о нашој историји. Као аналитичара мене одушевљава ниво детаљности прикупљаних података о свим појавама који је данас незамислив.