Preraspodela stanovništva u Srbiji po naseljima, 1948-2011

Након Другог светског рата цивилизацијски процес урбанизације су комунисти убрзали јер су освојили власт у име радника, а у земљи сељака. Волео бих да у тај комунизам веријем, али када видим да је победио у најурбанизованијим и индустријски најразвијенијим земљама, попут Америке, Енглеске, Белгије, Холандије…

Дакле, након рата је наступио убрзан процес селидбе становништва из села у град. Али, овај процес је пратило и насељавање Срба и других народа из Хрватске, Босне и Херцеговине, из Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније у Војводину, и у Централну Србију. Досељавали су се и комунистички функционери у Београд где су им остале некрентине у власништву иако су своје народе повели у распад тада заједничке државе Југославије.

Стога у Србији као резултат имамо микс деловања више фактора, миграција село-град, насељавања из других република, одсељавања у БЕЛИ свет (црна је земља Србија), и пада броја рођене деце при расту броја умрлих, који неће још дуго да траје.

У подацима које сам приложио укључена су и насеља из Бујановца и Прешева уз претпоставку да је број становника исти као и на попису 2002 године, што је нетачно. Број преосталих Срба је смањен, али је пописан, као и повећан број Рома, али претпостављам да је значајно смањен и број Албанаца који су отишли у БЕЛИ свет, по угледу на сународнике из Косова и Метохије, Албаније и Македоније (што значи да није само УЖАСрбија Црна, већ цело несрећно балканско подручје). Али, они нису пописани на југу Србије и у Македонији, како се овај пад не би открио, а који је из пописних података у Албанији очигледан. Да, из пописа у КиМ се може видети колико су Срби етнички очишћени, али се очекивао битно већи број Албанаца, на основу наталитета до 1991 године, у односу на пописани број. Када додамо ту и пад броја рођене деце у КиМ који се догађа долазимо до велике црне рупе на Балкану коју ће можда неко за 30-50 година попунити, али пошто је ЦРНА сумњам да ће икога заинтересовати. Па и Турска је „процветала“ кад су са Балкана протерани назад у Малу Азију увећану за Истамбул.

Али, нама нису тема ове велике геополитичке визије и чињенице већ аналитичко цепање Србије у најситније Амебе, а то су статистички подаци по насељима. Завиривати у породице није пристојно, те нам користе само подаци о просечној потрошњи домаћинстава. Мада би овде case-stady како просечна породица преживљава, како жена псује дан када се за мужа удала, и што роди децу овде, пружила драгоцене податке за науке у другим областима.

Прво ћемо изложити релативне промене у броју становника по насељима, а онда ћемо се позабавити апсолутним променама. Драгоцени детаљи који овде недостају, а који ће бити приказани у посебном посту, односе се на пад броја становника у великим насељима који се догодио од пописа 2002 године, а који се не може видети на основу изузетно ниске базе у подацима из 1948 године. Има и таквих насеља, попут Сенте, Српске Црње, Бајмока и великих села који су дати у трећој табели.

Од 4.689 насеља која смо обухватили у 3.917 је смањен број становника, а у 772 је повећан. Поновићемо да је и у највећем броју од ових 772 насеља број у паду након пописа 2002 године. У првима је број становника смањен са 3.960 хиљада на 2.122 хиљаде, а у другима је повећан са 1.832 на 5.120 хиљада. Када се укрсте ови подаци види се како је у 63 године Србија раскорењена са урбаном сиротињом као крајњим резултатом. Просечан број становника у првима је смањен са 1.011 на 542 а у другима повећан са 2.373 на 6.632. У насеља су укључене и општине у Београду што је повећало просечан број становника насеља у првој групи, а смањило у другој. У првој групи су Стари Град, Савски Венац и Врачар, па је по њиховом одбитку просечан број становника у 3.914 насеља смањен са 965 на 505 становника.

Просеци служе да сакрију, а не да открију права кретања па ћемо ове податке мало расцепкати.

–          У 344 насеља број становника је смањен за више од 90%, где је смањен број са 177 на 10 хиљада становника укупно, а просечан број са 505 на 30.

–          У 899 насеља смањење је износило од 70 до 90 посто, у њима је број смањен са 528 на 110 хиљада, а просечан број са 588 на 122 житеља.

–          У 1.120 насеља смањење је било од 50% до 70%, становништво је смањено са 1.006 на 413 хиљада, а просечан број са 899 на 369 житеља.

–          У 1.067 насеља смањење је било од 25% до 50%, укупан број је смањен са 1.486 на 930 хиљада, а просечан број са 1.393 на 872 житеља.

–          У 487 насеља пад је био до 25%, у њима је број смањен са 765 на 658, а просечан број житеља са 1.571 на 1.352.

–          У 225 насеља је повећан број становника до 25%, укупан број са 309 на 337 хиљада, а просечан број житеља са 1.374 на 1.496.

–          У 119 насеља раст је износио од 25% до 50%, становника са 211 на 289 хиљада уз раст са 1.776 на 2.430 житеља, у просеку.

–          У 129 насеља је број повећан од 50% до 100%, са 297 на 506 хиљада, и са 2.301 на 3.924 становника.

–          У 122 насеља број је повећан од два до три пута, са 335 на 847 хиљада уз просечан број становника са 2.749 на 6.941.

–          У 103 насеља повећање је било од три до пет пута, и у њима је укупан број становника повећан са 538 на 1.966 хиљада, а просечан број са 5.223 на 19.091.

–          У 74 насеља број је повећан преко 5 пута, са 142 на 1.175 хиљада, а просечан број са 1.912 на 15.881. Овде се налазе и изузетно мала насеља попут Чаира у Трстенику (са 54 на 458) или Ердеча у Крагујевцу (са 6 на 55 становника) па су утицали да просечан број буде мањи по насељу у односу на претходну групу.

Са листе насеља која су изгубила више од 1.000 становника може се видети ужас депопулације и напуштања села. Да би изгубила 1.000 становника морала су да имају више од 1.000 на попису из 1948 године. Тако на овој листи имамо Поганово у општини Димитровград које је смањило број са 1.067 на 31, или Жлне у општини Књажевац са смањењем од 1.099 до 98 становника.

 

Највећи пораст броја становника имао је Нови Београд за 205 хиљада (са 9.195 на 214.506), Нови Сад за 162 хиљаде (са 69.431 на 231.798), Ниш за 134 хиљаде (са 49.332 на 183.164), Чукарица за 124 хиљаде (са 17.941 на 141.551), Земун за 117 хиљада (са 40.461 на 157.363), Крагујевац за 112 хиљада (са 39.325 на 150.835) и још четири општине у Београду пре Новог Пазара, Чачка, Краљева, Смедерева, Панчева…