Potencijali za ekonomsku saradnju Jagodine i Trebinja

 

Objavljeno 21.2.2013.

 

Prvo interesovanje za Trebinje imao sam nakon TV serije „Ranjeni orao“, koja je delom snimana i u tom gradu, te sam poželeo da ga posetim kada sam sa porodicom boravio u Herceg Novom pre više od godinu dana. Pošto nisam imao položen vozački ispit bilo je nemoguće, jer je bila ukinuta autobuska linija između ova dva mesta. Objasnili su mi da su građani Hrvatske i Crne Gore masovno dolazili u Trebinje kako bi po bitno nižoj ceni kupili osnovne životne namirnice, te je uvedena taksa na granici kako bi odvratila ove susede od namere. Drugo interesovanje za ovaj grad u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, počelo je sa motanjem duvana pre par meseci. U Beogradu se prodaje duvan iz Ljubovije i iz Hercegovine, mada je neki prodavac mojoj majci ljutito odgovorio da ne prodaje jeftiniji, jer ne želi da truje pušače duvanom iz Albanije. Srećom pa filtera ima od Albanije preko Mađarske i Austrije do Nemačke (da li se neko u Srbiji dosetio da krene sa proizvodnjom istih?). Kupim kilogram duvana iz Hercegovine i shvatim da mi je od najvećeg ličnog interesa upoznavanje svih Trebinjaca koji bi mogli da mi kupe i donesu po kilogram duvana iz svog rodnog kraja. I dok tako proživljavam njihova putovanja u rodni kraj, i nadam se da kad mi se jave neće reći kako su imali neprijatnosti sa graničnom policijom, razvijam ideju svog kolege o bratimljenju Trebinja sa Jagodinom.

Ne računajući Herceg Novi (i Jug Srbije), Trebinje je najjužniji grad u kome Srbi predstavljaju etničku većinu. Ima Mediteransku klimu gde nije evidentiran ni jedan dan sa snegom ili maglom u 2011. godini. Ljudi rođeni u njemu vole da kažu da je „najlepši Srpski grad“, dok oni koji nisu, ali su bili, kažu da im je treći izbor za život, nakon rodnog grada i Novog Sada.

Na drugoj strani, „Palmingrad“ je postao veoma poznat zbog g. Markovića (ja bih rekao još autentičnijeg Moravskog seljaka od mene – ovde se demantujem, nakon odlaska u Ćićevac, krajem aprila, shvatio sam da imam njive uz Varvarin, a na kilometer i po od ušća Južne i Zapadne Morave, te sam nesumnjivo najveći Velikomoravski seljak ), da bih, kao Crnogorci, pre rekao da sam Jagodinac ili Moravac, nego da sam Srbin.

Stoga mi ideja o ekonomskom i duhovnom bratimljenju ova dva grada izgleda sasvim prirodno i logično, posebno kada motam duvan iz okoline Trebinja.

Gde bi sve mogla gospoda Vučurević (predsednik opštine Trebinje) i Marković (velepoznati) da nađu obostrane ekonomske interese? (a da to nije povezano sa nižim troškovima pušenja Jagodinaca)

Oba grada imaju više stotina privatnih privrednih subjekata, pa bi njihovo međusobno upoznavanje već pronašlo zajednički jezik i interese.

Pođimo od proizvodnje, trgovine, investicija do turizma, pa završimo sa neekonomskim motivima.

Preskočiću industriju, jer zahteva detaljan numerički uvid šta se proizvodi, pa ću se zadržati na poljoprivredi kao nespornoj delatnosti gde obe opštine imaju komparativnih prednosti usled različitih klimatskih uslova. Pošto krave godinama emigriraju u Bosnu i Hercegovinu iz Srbije, što pokazuje statistika robne razmene ove dve države, „Palmine krave“ bi mogle da plasiraju mleko u ovaj grad (za proizvodnju Eurokrema ili sireva, čega god), dok bi trgovci iz Jagodine mogli da garantuju siguran otkup suvomesnatih i mlečnih proizvoda iz Trebinja, za srpsko tržište i za Rusku Federaciju, na primer. Preko mesne industrije „Juhor“, ili trgovinskih firmi iz Jagodine. Pošto „Ženim brata“ link koji je jedan od najvećih snabdevača Jagodinske pijace povrćem, Trebinjski trgovci bi mogli da u vreme turističke sezone ponude veće otkupne cene za voće i povrće iz Jagodine, radi plasmana u Hrvatskim i Crnogorskim turističkim centrima.

Pošto obe opštine imaju ozbiljnih demografskih problema mogle bi da pruže međusobne stimulanse za formiranje brakova: svakom Jagodincu koji oženi Trebinjku, ili Trebinjcu koji oženi Jagodinku po dva hektara zemlje uz dve krave i deset ovaca. Pošto se ne bi očekivao neki rezultat, jer su Srbi postali kao Pande biološki nezainteresovani, ne bi bio ni veliki trošak za oba opštinska budžeta.

Međusobna trgovina zasnivala bi se na proizvodnji, od poljoprivrednih proizvoda, kojih obe opštine imaju, pa do industrijskih, gde proizvođači nađu interes.

Što se tiče investicija, tu bi osim međusobne razmene iskustava dva gradonačelnika (g. Stevanović u Jagodini), oba grada upravo status pobratima mogla da ponude zainteresovanim investitorima: Jagodina garantuje izvoz proizvoda iz Trebinja u Jagodinu, i obratno.

Kad smo kod investicija turistički potencijali obe lokacije dolaze do izražaja: od đačkih ekskurzija do preusmeravanja penzionera i maturanata, umesto na odlazak u Grčku iz Jagodine u Trebinje. Kod maturanata (posebno sa sela) ovo bi bila prilika za letnje ljubavi koje bi ublažile „efekat Pande“ po srpski narod, makar u ova dva grada. Ovde bi dodatno mogao da se razvije zdravstveni turizam za penzionere i hronične bolesnike: odlazak u mediteranske klimatske uslove po bitno nižim cenama od primorskih.

I za kraj bih ostavio predpristupne fondove EU za prekograničnu saradnju. Nisam novčano motivisan, kako bih bio upoznat sa ovim mogućnostima, ali iz budžetskih pozicija vidim da para ima, a kako bi ova dva grada podsticala ekonomsku saradnju Bosne i Hercegovine i Srbije. Možda bi trebalo dodati i Herceg Novi, ako je za sreću potrebno troje, ili neku graničnu opštinu u Bugarskoj („Nebo iznad Trnskog“).

Što se tiče duhovnog zbližavanja, ako je u vinu istina onda bi uz vino manastira Tvrdoš bila stvorena najčistija prijateljstva stanovnika ove dve opštine.

Sve je stvar dobre volje i zajedničkih interesa. Meni su ovo samo misli dok motam Trebinjski duvan i iščekujem lepe dane da odvezem majku za Jagodinu.

Ukoliko već Srbija nije do Tokija, onda bar Jagodina može da se prostire od Grčke obale do Trebinja.