Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
На основу евиденције страдалих Музеја жртава геноцида у Београду, може се вршити статистичка анализа догађаја у Другом светском рату. Овде су изложени примери две општине у Србији које су имале различиту судбину.
Богатић је 1948 године био скоро упола мањи по броју становника од Алексинца, али је имао више страдалих у Другом светском рату. То је била последица подизања устанка у мачванском крају и његовог гушења од стране Немаца, жандармерије и усташа, те је највеће страдање Богатића било у 1941 години. Немци су спровели операцију чишћења терена, након протеривања партизана, те су ликвидирали мушкарце у узрасту од 15 до 60 година, уколико су посумњали да су били партизани (мада су Немци знали да су партизани присилно мобилисали сељаке), или су их одводили у логор у Шапцу, где су испитивани, ликвидирани или слати на принудни рад у рудник Бор и на друга места.
Док је у Богатићу 1941. године страдало (евидентирано, без сарадника окупатора) 789 становника, у Алексинцу је само 44, што је 18 пута мање, а када се узме у обзир и број становника, 31 пута мање страдање у односу на Богатић.
Током 1942 и 1943 године укупно је страдало релативно мало становника у рату у обе општине: у Богатићу 55 и 47, а у Алексинцу 66 и 140. Зато ће долазак партизана у Србију, мобилизација и формирање Сремског фронта утицати на нагли пораст броја страдалих у обе општине. У 1944 години је у Алексинцу страдало 550 лица, према 140 у Богатићу, а у 1945 години 436 према 272. У Алексинцу је четири петине од укупног броја страдалих у ДСР било у 1944. и 1945. години, док је у Богатићу тај удео био 31,6%.
У Богатићу је 1941. године у непосредном терору страдало 583 становника (8 у Алексинцу), а у логорима и затворима је још страдало укупно 143 лица (133 у Алексинцу).
Пре укупне презентације обраде података о Централној Србији у ДСР ови подаци нам служе да укажу на различиту динамику страдања у партизанском и четничком делу Србије, западном и источном. У првом делу су Немци извршили одмазде великих размера над цивилним становништвом, те је број страдалих био знатно већи у првој ратној години, док су у другом делу партизани извршили мобилизацију те је страдање наступило при крају рата, иначе, до њиховог доласка (повратка), рата у овом делу Србије готово и да није било.
Између ове две крајности постоји много нијанси, попут бугарских злочина 1942. и 1943. године, четничких злочина итд.
