Poređenje ekonomske razvijenosti Srbije i Nemačke: 1850-2019

Одувек ме је чудило како су могли становници Србије 20 година након Другог светског рата да иду у Немачку на „привремени“ рад, а када се узме у обзир шта су им Немци у рату радили. Четврт милиона Срба заробљених у Априлском рату одведено је у Немачку у ратно заробљеништво, а и у току рата су одводили похватане радно способне сељаке, а онда њихови синови 20 година касније оду да раде тамо.

Копањем по немачким статистичким годишњацима пронађем да су већ 1957. у Немачкој радили гастарбајтери, што значи само 12 година након краја рата, па ме ово доводи на једну погану мисао: осим што су били плаћени за рад (у време заробљеништва) и Немице су биле гладне мушкараца. Нису Срби аријевски тип, али здрав сељачки елемент  је Немицама веома пријао. Лордан Зафрановић има сцену у филму Вечерња звона како се Раде Шербеџија (након тешког физичког рада) досађује док Немица задовољава своју потребу. Значи, младићи из рата, раних 20-тих су у зрелим 30-им отишли по двоструку добит: новац и Немице.

Одох ја од теме предалеко, али морам да направим још две дигресије.

На почетку сваког статистичког годишњака, до средине 70-тих, стајала је слика Немачког Рајха у границама из 1937. године са основним подацима о њему. Источна Немачка је дуго обележавана као територија под совјетском окупацијом. Немци су 45 година чекали да се уједине. Нама је Косово и Метохија 20 година под окупацијом и још 25 година у том статусу је мало времена посматано из историјске перспективе.

Западна Немачка је 1946. доживела потпуни економски слом (заустављена ратна машинерија), између осталог јер је примила 12 милиона избеглица (стање у септембру 1950). У томе је 3,9 побегло из Источне Немачке, 3,2 милиона је етнички очишћено из Шлезије (Пољска, највећим делом), 3 милиона из Чехословачке, 688 хиљада из Пољске, 297,5 хиљада из Југославије и још из Румуније (253), Данцига (291), Мађарске (213) и Балтичких земаља (169). Овај број избеглица релативно је упоредив са око 800 хиљада Срба протераних из Хрватске, БиХ и КиМ током 90-тих.

За поређење економске развијености Србије и Немачке послужили смо се подацима Ангуса Медисона (линк). Над овим подацима извршене су две интервенције (1) формирана је временска серија између усамљених података (1870, 1890, 1910…) са равномерним растом и (2) подаци за бившу Југославију су увећани за 30%, јер је тај однос између податка за Србију и бившу Југославију у 1952.

Шта нам кажу приказани подаци?

Србија је најбоље релативно стајала у односу на Немачку, мерено дохотком по глави становника, 1946 године, када је била на око 40% немачког просека, а услед слома који се те године догодио у Немачкој (пад БДП-а по становнику за 49%, у односу на 1945). Народна изрека каже док неком не смркне другом, макар релативно, не сване. Већ у 1956, услед изузетно брзог опоравка у Немачкој, релативни однос је враћен само на 20%, те је ово био добар окидач за повратак у земљу ратног заробљеништва, смањену и пренатрпану, али упркос томе са мањком радне снаге (и вишком жена).

Најгори релативни однос развијености постојао је у 1993 (11,8%) и 1994 (11,7% од немачког просека) када је Србија била у потпуној економској блокади. Опоравак је трајао до 2009. године, када је достигнуто 30% од немачког просека и од тада Србија 10 година релативно стагнира.

Са графикона је интересантно истаћи три периода.

Од 1860. до 1914. године Србија је пала са 30% на 20% од просечне развијености Немачке. Немачка је имала изузетно брз индустријски развој у том периоду, док је Србија имала рат са Турцима и побуне Срба, Албанаца и Бошњака против турске власти у свом окружењу. Доба од Берлинског конгреса до Првог светског рата Србија није искористила за економски раст јер је спречена обавезом да изгради железничку пругу ка Истамбулу и Скопљу. Та обавеза ју је коштала задуживања и банкротства из 1893, па су та догађања инспирисала Радоја Домановића за писање Страдије која је овде на насловној страни портала. У Берлину је, пре више од 140 година, одређена несрећна судбина Србије, као куће на путу (за Истамбул) која стално треба бити срушена, јер омета саобраћај.

У много краћем року, од 1929. до 1940, догодио се исти пад Србије са 30% на 20% немачког просека. Хитлер је активирао ратну машинерију што је довело до брзог економског раста (као и Стаљин), док је прва Југославија национално превирала што се завршило геноцидом који су починили Хрвати над Србима у Другом светском рату.

Од 1956. до 1982. Србија је повећала своју релативну развијеност са 20% на 40% од просека Немачке. Овом напретку су допринели и гастарбајтери јер су смањивали број становника Србије, али су и слали новац из Немачке, мање за потрошњу а више за сеоску трку у изградњи највеће и најлепше куће (са све статуама у двориштима).

Садашњи ниво развијености Србије упоредив је са Немачком из 1968. Значи за њом заостајемо 48 година. То не значи да је за 50 година можемо достићи. То нећемо никада. Али, можемо се за пар година изједначити уколико две трећине становника Србије оде у Немачку, али и друге развијене земље. Све је релативно.