Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Према подацима РЗС-а у 2017 је у Србији без КиМ живело у просеку 7.020.858 становника (што значи да смо почетком ове године пали испод седам милиона), имали смо 1.977 хиљада запослених са просечном зарадом од 47.893 динара. Када се помноже запослени и просечне зараде долазимо до просечног месечног фонда зарада од 94,7 милијарди динара, што је 13.489 динара по становнику.
Примања по становнику увећавају се за пензије, дознаке, стипендије и свакојаке приходе којих се становништво досети. Примања од зарада по становнику можемо користити пре као меру урбанизације него као показатељ развијености. То посебно јер се плате зарађују у централним општинама агломерација и већих градова а троше у општинама у којима запослени живе. Тако 144.597 динара месечно у општини Савски Венац не указује на примања власника фирми и менаџера лоцираних на Дедињу, већ на медицински центар Србије у овој општини.
Београд и Нови Сад битно одскачу у односу на остатак Војводине и ЦС: учествују заједно са 29,1% у укупном броју становника, са 42% у броју запослених и чак са 51.2% у укупном фонду зарада. Просечне зараде у ова два града веће су за 48,8% од остатка Србије, а по становнику од плата имају за 162,4% више (24 према 9 хиљада динара).
Приходи од пољопривреде, дознаке и други приходи делом смањују овако драстичне разлике, за колико није нам познато.
